Gorštak sa Golije poklanja 10 ari porodici koja bi živela u opustelom selu: On ima ženu, 7 dece i 6 unučadi, ništa mu ne treba osim ovoga
Zemlja je dobra. Šta se poseje, to nikne. Ali treba da se radi. Tražim ljude svojeg mišljenja, da imaju Hrista u sebi, kaže Vid Luković (54) iz Plešina
Gorštak Vid Luković (54) ima ženu, sedmoro dece i šestoro unučadi. Živi u prelepom, ali opustelom selu Plešin na Goliji. S porodicom čuva ovce, koze, goveda, magarce, konje...
Vredno rade oko kuće i imanja, ali je u selu malo ljudi i raštrkani su, pa ti treba, kaže Vid, ceo dan da ih obiđeš. Zato je ovaj vredni čovek, koji je u jednostavnosti, tišini i radu našao spokoj, rešio da pokloni 10 ari svoje zemlje kako bi dobio komšije.
- Ima oko 40 kuća, ali je ogromno selo, ne može se lako obići. A ranije - to je bila druga priča. Bilo je ljudi, sve se radilo s pesmom - priča Vid za Kurir.
Mnogi su otišli u potrazi za lakšim životom. I Vid je kao momak napustio selo. U želji da pomogne ocu i majci, sa dvadesetak godina se zaputio na zapad.
- Radio sam u Nemačkoj i Austriji. Bio sam nekoliko godina i pobegao. Najviše što su nas ponižavali. Mnogi su to doživeli, ali ćute i trpe. A ja nisam mogao da izdržim, pa sam rekao: "Idem ja da čuvam ovce, da me budi petao, a ne da mi čuka Švabo nad glavom". Deda mi je četiri godine bio tamo u zarobljeništvu, prisilno je otišao u Nemačku, a generacije potom su im krenule u naručje, sa kesom prnja, za šaku lažnih para. Da služimo dok ne pukne šasija, dok ne puknu leđa, dok se ne izgubi zdravlje... - kazao je Vid.
Vratio se u Plešin i tu oženio Radunom.
- Oženih se iz sela, iz komšiluka, što bi stari rekli: "Dobra đevojka i dobra krava ne idu iz sela" - kaže on šaljivo.
Imaju sedmoro dece - najmlađe ima osam, a najstarije 30 godina. I šestoro unučadi, a daće bog još, veli.
- Najstariji unuk mi je četiri godine stariji od sina. Imamo četvorogodišnju školu u selu, ali nam preti opasnost da se za dve godine zatvori. Tamo sada ima samo jedno dete. Moje. Već 25 godina držim školu da se ne zatvori - kaže Vid smeškajući se kroz brke.
Kada bi došla neka porodica, pa da škola nastavi da radi, a bilo bi i da se radi i da se zaradi:
- Može da podigne kuću, napravi baštu. Ima tu velike perspektive. Samo da beremo cveće, lekovito bilje, pečurke, kleku... Može tu s raznih strana da kapne dinar, samo ko hoće da radi, koga je, što kažu, bog dao da radi.
Ima selo i dobre i loše strane, veli.
- Dobre su one životne - voda, vazduh i drva. A loša strana je zima. Zima je svuda, razumeš, ali to se navadilo na centralno grejanje, na dobre limuzine, niko neće peške.
Glavni Vidov motiv da pokloni zemlju je da ima komšiju. Međutim, postoji jedan uslov.
- Uslov je da non-stop tu živi, i leti i zimi. A ne da dođe na deset dana. I da pomognemo jedno drugom. Ovde ima voda, ima put, struja jeste monofazna, ali ima solarne struje - udariš dve, tri ploče, i to je to. Zemlja je dobra. Šta se poseje, to nikne. Ali treba da se radi. Tražim ljude svojeg mišljenja, da imaju Hrista u sebi... Ali s čovekom moraš godinu dana da provedeš i tovar soli da poližeš da vidiš kakav je. Tako da je to uslov. Čovek koji ide u monaštvo tri godine je na iskušenju da bi bio monah, a kod mene je godinu dana, pa da vidimo. Ili će on da kupi mene ili ja njega - kaže Vid.
Kurir/Ružica Kantar
BONUS VIDEO