Serija "Nobelovac" i ovog vikenda je držala publiku prikovanu kraj malih ekrana, a jedna scena bila je posebno upečatljiva.
Momenat osnivanja Udruženja književnika Srbije. Tada je većina publike i prvi put čula za ime Marko Vranješević, a iako se činilo da je sporedan lik, on je zapravo jedan od zaboravljenih umetnika.
Za Marka Vranješevića najveći broj ljudi danas verovatno nije čuo, iako je reč o jednom od najradovitijih srpskih liričara prvih decenija 20. veka.
Rođen je u Novom Gradu 15. marta 1903. godine u svešteničkoj porodici. Osnovnu školu završio je u Bosanskoj Krupi, gimnaziju u Bihaću, a diplomirao je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Bogata karijera
Književnošću se počeo baviti tokom gimnazijiskih dana. Poeziju je objavljivao u "Srpskom književnom glasniku" i časopisu "Misao", a satiričnu poeziju u listu "Jež".
Radio je kao profesor književnosti u Ruskom kadetskom korpusu u Goraždu potom u Beloj Crkvi. Od 1938. godine radi kao profesor književnosti u Beogradu (Druga, Osma i Deveta muška gimnazija), a od 1939. godine je i sekretar srpskog PEN kluba.
Tokom Drugog svetskog rata aktivni je učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Posle rata postaje direktor Treće beogradske gimnazije i član je redakcije "Glasa".
Bio je sekretar Srpskog PEN kluba 1939-1941, predsedavajući Osnivačke skupštine UKS 1944/45. A onda je odjednom njegov život počeo da ide potpuno drugim smerom.
Optužen kao pobornik Informbiroa, te je bio zatočen na Golom otoku (1949-1951). E upravo je tu svedočio najtragičnijoj stranici naše istorije. Samoubistvima logoraša. Gotovo svaki golootočanin bio je očevidac samoubistva nekog od logoraša ili barem pokušaja samoubistva.
Život u logoru
Za dve godine nije priznao priznao krivicu. Verovatno zato što ona nije ni postojala. Nije se, kao mnogi tamo, pokajao i samokritikovao. Nije, kako se u to vreme govorio, revidirao svoje stavove.
O užasima koje je pretpeo u logoru svedočio je Vladimir Novičić Trocki, kome je Marko bio profesor u srednjoj školi.
- Nakon nekoliko dana došla je grupa iz Srbije, i to brodom "Punat", te smo bili obavešteni da imamo priliku da ih dostojno dočekamo. Tada smo svi povučeni s rada, a stroj od dva reda već je bio formiran od Bosanaca. Atmosfera je bila euforična, a dreka je prešla u urlanje. Mi iz Žice bili smo u trećem redu stroja. Jedan je logoraš iz omladinske brigade dočekivao zbunjene i zapanjene pridošlice sa istim zafrkantskim i ponižavajućim pitanjima: "Imaš li sifilis, triper, picajzle, vaške, buve, stenice?" Ljudi su goli morali da protrče kroz stroj. Bila je to ružna scena. Tu i tamo se neko iz trećeg reda namerio da udari ove koji protrčavaju. Najednom, prepoznam jednog od kostura koji protrčavaju kroz stroj, to je moj direktor gimnazije, pesnik Marko Vranješević. Prepoznaju ga i drugi učenici gimnazije, koji uzvikuju: "Dole licemerni pesnici!"
Nervni slom
Onda je doživeo nervni slom i prebačen je u Beograd. Na neuropsihijatrijskoj klinici je proveo neko vreme, a onda je otpušten kući.
Godinama kasnije je smogao snage da tokom 1955. i 1956. napiše autobiografski roman “Senka Golog otoka", reč je o jednom od najboljih, a po vremenu nastanka nesumnjivo prvo srpsko delo o životu i stradanjima u logorima komunističke Jugoslavije.
“Otopljavanje odnosa” i normalizaciju društva pratio je i povratak interesovanja za poeziju Marka Vranješevića. Zbirke “Olujna zemlja” i “Čujem vojsku” objavljene su tokom šezdesetih, a “Trnje i lovor” 1974. godine. Nažalost, bilo je kasno…
Život je okončao samoubistvom.
Marko Vranješević izvršio je samoubistvo skokom sa zgrade u kojoj je živeo u Beogradu 1974. godine. Kažu, novine su o tome prenele samo šturu vest - u toj i toj ulici, nađen je leš nepoznatog muškarca.
Njegov poslednje delo roman "Senka Golog otoka" objavljen je prošle godine, uz napore njegovog unuka. Rukopis je, kako je na promociji rekao izdavač, nastao još 1956. godine i samim tim predstavlja prvo svedočanstvo o Golom otoku.
(Kurir.rs/I.M.)