Čim me je ugledala, Šantel je prišla i pružila rukice da je uzmem! Nije me zaboravila iako je imala svega tri godine kada sam je upoznala! Nisu me ni druga deca zaboravila, tražili su da plešemo i pevamo...
Ovo su reči mlade Pančevke Jovanke Mandarić, koja se nakon nešto više od godinu dana ponovo vratila u školu Kajabo u Najrobiju, gde je u junu 2023. godine 60 dana volontirala i podučavala mališane iz sirotišta. Jovanka inače volontira u AIESEC, preko kog je i otišla u ovu državu istočne Afrike.
Učila ih je tada engleski, matematiku, higijenu i okruženje. Ovog puta se nije vratila da volontira, već da ih poseti i obiđe. Na ovo putovanje povela je i majku, a ugostila ih je porodica kod koje je Jovanka bila smeštena prvi put. Nije ih zaboravila, a po svemu sudeći, nisu ni oni nju! Neko bi pobegao glavom bez obzira, a ona se vratila i svaki dan tokom boravka u Najrobiju ih obilazila i provodila vreme s mališanima.
Loši uslovi
Tamo su asfaltirane ulice prava retkost, a deca nose kofe u školu da bi imali gde da vrše nuždu, miševi trče po učionici u kojoj prokišnjava krov... Tako je bilo 2023, a sada je nešto drugačije. Tokom jake oluje u junu ovo naselje je stradalo. Školu i celo naselje su morali da sruše.
Deca sada uče u nešto boljim uslovima, ali to još uvek, kaže Jovanka, nije ni približno pravoj školi.
- Pola dece više nije u školi, ostalo je možda desetak njih kojima sam predavala i svi se sećaju svih naših aktivnosti, šta smo pričali, pevali, učili. Kada sam ušla, prvo mi je za oko zapala devojčica Šantel, koja je prošle godine imala tri godine, ona je podigla rukice tražeći da je uzmem. Podigla sam je i toliko mi je bilo milo što me se dete od tri, sada već četiri godine, seća - prenosi nam utiske Jovanka, koje je doputovala u Srbiju prošlog četvrtka.
Drugi dan njene posete, deca su se već opustila i tražili su joj da zajedno plešu.
- "Učiteljice, učiteljice, da li se sećaš? Tu, tu, tu", a to je značilo ta pesma uz koju smo plesali. Bilo mi je prelepo s njima. Bilo mi je teško da im kažem "zbogom" ponovo, svakako sam sigurna da će ta škola meni biti često mesto za posećivanje. Svakog dana sam se trudila da provedem vremena s decom, ali s obzirom na to da su tamo bili novi volonteri, nisam želela da uzimam njihovo vreme za razvitak kroz rad - priča Jovanka za Kurir.
Škola u ruševinama
Jedan od najemotivnijih trenutaka sa ovog putovanja jesu svakako ruševine koje je zatekla na mestu gde se nekada nalazila škola.
- Sada su to ruševine. Malo se popravila situacija što se tiče obnovljenosti, sada iznajmljuju jednu prostoriju u tom naselju i sva deca i razredi su u jednoj prostoriji. I dalje ima nama teških momenata. Npr. nakon ručka deca su prilazila i bukvalno sklapala rukice i pitala: "Učiteljice, je l' mogu, molim te, da pijem vode?" Samo sam zaboravila da je to kod njih tako i to mi je ponovo teško palo. Sada koriste poljski WC, više ne nose kofe sa sobom - oseća teskobu dok nam priča.
Ipak, zahvaljujući donacijama i jednoj devojci iz Švajcarske deca u ovoj školi imaju jedan obrok i nešto školskog pribora.
- Povezanost koju sam ostvarila s tom decom mi je baš prijala - zaključila je sagovornica Kurira.