Miloš Ognjenović (36) iz Beograda radi kao mehaničar na teretnom brodu koji preko okeana razvozi kontejnere. Samo u jednoj turi on pristane u Togo, Gvineju, Keniju, Obalu Slonovače, Južnoafričku Republiku, Maroko... Preživeo je, ne jednom, loše vremenske uslove - nevreme, bure, jake struje, talase visine četvorospratne zgrade. Dešavalo se da po 25 dana ne oseti čvrsto tlo, a ploveći vodama zapadne Afrike, u stalnoj je opasnosti od pirata, zbog čega brod ima i naoružano obezbeđenje...
Život piše romane, a o Miloševom mogu da se napišu tomovi. On za Kurir priča kako zapravo izgleda život na ovakvom brodu i zašto se upustio u ovu avanturu, o kojoj ljudi mogu samo da maštaju.
- Oduvek mi je bio san da radim na brodu, ali to je delovalo nedostižno jer pomoraca iz Srbije nema baš puno, pa niko nije mogao da me uputi kako da odem tamo... Međutim, sa 27 godina sam, preko jedne agencije, našao posao na kruzeru kao mehaničar i avantura je počela. Tu sam radio tri godine. Prvo smo plovili po Aziji, a zatim prešli u Evropu. Tokom korone napravio sam pauzu, bavio se nekim drugim poslovima na kopnu, a kad se situacija smirila, odlučio sam da se vratim na brod. Međutim, ovaj put na teretni - priča on.
Život na teretnjaku se, kaže, dosta razlikuje od onog na turističkom brodu. Dok je bio na kruzeru, obilazio je brojne egzotične destinacije - Bali, Singapur, Hongkong, Karibe, Bahame, više se i ne seća gde je sve bio, dok je na teretnjaku drugačije. Pristaju u ne tako glamurozne luke i mesta, ljudi s kojima su u kontaktu nisu bogati turisti, već obični radnici, često vrlo siromašni. Život je mnogo realniji.
Takođe, na kruzeru je bilo oko 1.000 članova posade, a na teretnjaku tek njih 28.
Miloš je po struci brodomašinski tehničar, a na brodu popravlja svu mašineriju, pa i glavnu makinu - ogroman motor koji pokreće pogonsku osovinu (propeler) i koji je visok oko četiri sprata i troši oko 70 tona goriva za 24 sata.
- Popravljam pumpe, separatore, prečišćivače, generatore, kompresore, glavnu makinu. Varim, prepravljam, sve što kapo makine naredi ili ono što sam vidim tokom obilaska - curenje, krpljenje, nešto što pripada redovnom održavanju...
Zona rizična za plovidbu
Ustaje u sedam sati, nakon doručka je sastanak na kojem se dogovaraju dnevne obaveze, a onda kreće posao.
- Radni dan se završava u 17 sati i onda se pomoliš da te ne zovu opet tokom večeri, ali bog retko usliši te molitve, pogotovo kad je brod stariji, pa stalno neke sitnice iskaču - priča on sa osmehom.
Međutim, posao na brodu se bitno razlikuje od onog na kopnu, sve i da je najobičniji dan, iako se Miloš na takav život već navikao:
- Povremeno se, naravno, desi neko nevreme. U avgustu nas je to zadesilo negde ispod južne Afrike. Talasi su bili oko osam metara, čuli su se snažni udarci mora od brod. Brod se naginjao levo-desno, toliko da pomisliš da će se prevrnuti. Sve je letelo po kabini. I kad su takve situacije, od spavanja nema ništa.
I u ovoj turi bilo je sličnih situacija. Krenuli su iz Roterdama u Holandiji i plovili oko zapadne Afrike. Ljuljali su se, kaže, sedam dana bez prestanka, nagib je nekad bio i do 30 stepeni. Ipak, veća opasnost pretila im je od pirata.
- Taj deo Afrike je rizična zona jer ima mnogo pirata, ali kompanija ne rizikuje i uvek organizuje naoružano obezbeđenje da nas čuva. Tako da - nema zime - šali se Miloš, koji srećom do sada nije imao blizak susret s njima.
- Čuo sam da su se vozali čamcem blizu broda, ali otišli su nakon što su upozoreni. Hvala bogu, ja ih nisam video.
Roštilj na palubi
Miloš je na svom putešestviju video i brojne životinje - delfine, foke, pa i ponekog kita. Međutim, uprkos tome što bi njegov život mogao mnogima da deluje uzbudljivo, on kaže da je često monoton.
- Na brodu imamo teretanu, biblioteku, stoni tenis, razne društvene igre, bazen s morskom vodom, a ponekad i kapetan organizuje roštilj na palubi, pa smo tada svi srećni i motivisani... Svi smo u dobrim odnosima, vrlo lepo sarađujemo, ali najteža je, naravno, ta odvojenost od porodice. Imam ćerkicu od šest godina, a supruga mi je trudna i porađa se za mesec dana, tako da mi jako nedostaju - kaže Miloš, koji se nadao da će doći kući pre nego što se supruga porodi, ali, po svemu sudeći, teško da će stići pre Nove godine.
On na brodu provede oko devet meseci godišnje. Puno je odricanja, ali on zna za šta se bori. Voli ovaj posao, a i zaradi se, kaže, toliko da može da planira budućnost za svoju porodicu.
- Plate zavise od pozicije i od nacionalnosti, Azijati uglavnom imaju manje plate, i one se generalno kreću od 500 dolara za kadete, pa sve do 12.000 dolara za najviše pozicije na brodu, ali može se reći da je oko 5.000 dolara prosek. Na brodovima koji prevoze gas su još veće, ali je i daleko opasnije raditi na takvim brodovima - kaže Miloš, koji već nekoliko godina živi u Šidu.
Život na brodu, iako specifičan, nije ga mnogo promenio.
- Nisam se puno promenio, ali upoznao sam jako puno ljudi različitih rasa i nacionalnosti, raznih kultura i religija, i nekako sam naučio da plivam u takvom okruženju. Ovde smo svi isti, svako ima svoju odgovornost i zaduženje, i ako zatreba, svi rado pomažemo jedni drugima...
Kurir.rs/ Ružica Kantar