Vidim da su ponovo najavljene neke „blokade“. Izgleda da grupe građana koje se deklarišu kao opozicija - iako sa opozicijom imaju veze samo utoliko što nisu na vlasti (a žarko bi želele da budu) - ne odustaju od namere da se mračnog predmeta želje - uspenija na vlast - domognu prekonoć, pomoću višemesečnih kardio-šetnji, blokada i stvaranja „kritične mase“ koju će povesti neko „neokaljano lice“.
Pre nego što pređemo na „meritum stvari“ (Marinko M. V.), nije zgoreg da iz ropotarnice istorije izvadimo onog prozorljivog svetogorskog monaha koji je grčke ustanike protiv otomanskog jarma - u tadašnjoj javnosti poznate kao „lopovi“ (kleftes) - savetovao da se uzdrže od ustaničkih radnji dok se carstvije Osmanovo ne uruši samo od sebe, pa da tek onda krenu u akciju nacionalnog preporoda. Zašto je to učinio, videćete u sledećem pasusu.
Da je prozorljivac poživeo - a nije dugo poživeo, brzo je završio kao hajdučki ćevap - isti savet bi dao i srpskoj opoziciji iz devedesetih. Posavetovao bi ih da ne jurnu na bedeme vlasti dva dana posle uvođenja višepartijskog sistema, nego da najpre formulišu svoju politiku, da se dobro organizuju i da posle nekoliko godina na izborima počiste natrulu vlast, a da - ukoliko vlast odbije da bude počišćena - tek onda primene silu.
Kako god. Ondašnja opozicija je posle serije juriša na vetrenjače sredinom devedesetih i bez prozorljivčevog saveta definisala politiku, organizovala se i rezultat je bio da je od pobede na beogradskim izborima do Miloševićevog definitivnog strmopizda prošlo jedva tri i po godine.
Oba ta puta - i 1997. i 2000 - opozicija je najpre dobila izbore, pa tek onda primenila silu, blokade, šetnje, ukratko - sve po spisku.
Kao što sam ovde višekratno pisao, moja neznatnost načelno nema ništa protiv nasilnih svrgavanja režima, ali isto tako sam višekratno pisao da je za nasilno strmopižđavanje režima neophodan mnogo veći stepen organizovanosti - i mnogo veća muda - nego za smenu režima redovnim, izbornim putem.
Nije zgoreg napomenuti da su se i tako zloglasni režimi kao što su bili fašistički (u Italiji) i nacistički (u Nemačkoj) na vlast uspentrali izbornim putem i tek onda počeli da primenjuju silu.
Ako su već hiperorganizovani fašisti i nacisti išli redovnim putem - šta su posle radili, to je druga priča - ne vidim šta hiperneorganizovane grupe srbskih građana navodi na pomisao da postoji neki treći put i da će neka neočekivana sila priteći u pomoć i rešiti stvar.
Koliko vidim - a mislim da dobro vidim - osim koalicije okupljene oko Visokog Mesta i grupe građana okupljenih u Visokom Dupetu, ostatak srbskog građanstva i seljaštva izričito odbija i pomisao da se makar rudimentarno organizuje.
Nema nikakvih prepreka da se u opozicionu stranku, nazovimo je X, koliko sutra učlani 100.000 ljudi. Sto hiljada ljudi je samo po sebi, a da dupetom ne mrdne, politička snaga. Među tih 100.000 ljudi uvek se nađe četiri-pet hiljada spremnih da rade. I onda stvar krene. Ali - kao što je u vicu bog rekao Šlomu koji je zatražio pomoć da dobije zgoditak na lutriji - najpre se mora kupiti loz.