Dok slaba kiša pada sa tmurnog neba, na polju farme koja služi i kao streljana, dvojica elitnih snajperista se sastaju sa svojim pristalicama dobavljača.
Oni su ranije napustili svoju liniju fronta gde su nedavno doprineli velikom uspehu na bojnom polju i odvezli se u pohabanom terencu da održe sastanak.
Tema je municija. Snajperisti, čije ime se ne može imenovati i čija jedinica mora ostati tajna, utvrdili su da municija koju su koristili nije u potpunosti pogodna za njihovu namenu.
„Primali smo sve vrste različitih marki od svih vrsta različitih proizvođača u različitim zemljama“, rekao je Oleksandr (nije njegovo pravo ime). „Sve je to dobro zamišljeno, ali otkrili smo da čak i male varijacije mogu da učine naš rad nedoslednim i to nije prihvatljivo u borbi.
Dodao je: „Razlika od nekoliko centimetara u odnosu na stotine metara je razlika između mrtvog neprijatelja i promašaja. Moramo da minimiziramo razliku.”
Od vojnih snajperista treba očekivati rezervisanost, ali bili su topli, otvoreni što je bilo iznenađujuće. Između pušenja cigareta, sveprisutnog proizvoda rata, na svako pitanje odgovaraju sa strpljenjem, dobrom voljom i ljubaznošću.
Postaje jasno da snajperisti, obojica u srednjim 40-im, ne samo da su dobri u svom zanatu, već i ponosni što o tome pričaju.
„Postoji mnogo načina da budete uspešan snajperista. Ključno je uspostavljanje odgovarajuće pozicije za gađanje“, kaže Aleksandar.
„Nije Holivud gde neki heroj samo luta okolo sa oružjem. Ima mnogo planiranja i mnogo nošenja stvari - oružja, kutija municije, hrane, vode, lične opreme. Poslednja stvar o kojoj želite da razmišljate je da li je municija dobra.”
Da bi garantovali kvalitet i doslednost, snajperisti i dobavljači njihovih jedinica razvili su jedinstveno rešenje. Oni sada proizvode svoje patrone za municiju – ili „patronije“ kako ih zovu na ukrajinskom. Dobavljači dobijaju sirovine za snajpersku jedinicu, kao što su glave metaka, čaure, barutana punjenja i prajmeri, a snajperisti ih ručno sklapaju prema svojim specifičnim standardima.
Ideja „uradi sam“ proizašla je iz potrebe i predratnog iskustva snajperista kao sportskih strelaca, a ispunjava njihove zahteve i na drugom nivou.
„Svaka vojska se bavi birokratijom. Kada ovako sami proizvodimo, izbegavamo gomilu papirologije i besmisleno čekanje“, otkriva Oleksandar i nagoveštava da njegova jedinica snosi mnoge sopstvene troškove mimo svojih skromnih vojnih plata.
On objašnjava da njihova snajperska jedinica – uglavnom grupa od pet ljudi – ima snažnu operativnu autonomiju.
„Idemo tamo gde smo potrebni. Dogovaramo se sa komandantom o tome koji sektor želi da pokrije i onda nam ostaje da radimo“, kaže Oleksandar, koji se bori od 2022. godine.
Njegov uzdržaniji kolega, zvaćemo ga Oleh, vadi mobilni telefon. Prelistava svoje fotografije i video zapise i pronalazi dva klipa za deljenje.
Prvi gleda niz cev svog oružja i kroz nišane u neprijateljsku metu. On i njegov tim mogu da pogode mete udaljene do dva kilometra. Na video snimku meta pada.
Drugi snimak je sam Oleh, koji se naginje preko parapeta blatnjavog, materijalom posutog rova. Na snimku se smeje dok mu kontrasnajperski hitac prelazi preko glave. Posao obavljen, on seda na panj i pali drugu cigaretu, kako Aleksandar nastavlja da objašnjava.
„To je stalni taktički ping-pong. Na početku 2022. godine gotovo da nije bilo dronova. Sada su oni najveća pretnja i mi se tome prilagođavamo“, kaže on.
Stefan Koršak, vojni specijalista Kiiv Posta, procenjuje da je oko 80 odsto trenutnih žrtava na bojnom polju od naoružanih dronova.
Snajperisti objašnjavaju svojim dobavljačima mnoge nijanse koje su naučili o smrtonosnim dronovima i kako da se bore protiv njih.
„Različita oprema za elektronsko ratovanje (EV) radi na različitim tipovima dronova na različite načine“, kaže Oleksandar.
„Jedan ’REB’ [ukrajinski akronim za EV jedinicu] bi mogao da obori dron na 100 metara, ali drugi možda neće raditi dok dron ne bude skoro iznad nas, a onda može biti prekasno.
Razlika u metrima može biti smrtonosna, objašnjavaju snajperisti, jer se neka od eksplozivnih punjenja koje ispuštaju dronovi mogu čuti, a druga ne.
„Kod sovjetskih granata, postoje tri sekunde između klika igle za punjenje i eksplozije“, kaže Oleksander.
Njegova i Olehova jedinica su imali pristup visokokvalitetnom REB-u, koji je koštao oko 5.000 dolara, ali ga je dao medicinskom timu za evakuaciju koji je bio na meti ruskih operatera FPV dronova.
I, uz to, postavljen je novi cilj sa drugovima dobavljačima jedinice: nabaviti novi REB za pokrivanje snajperista.
Da su snajperisti imali dovoljno vremena, verovatno bi ga sami napravili.
Kurir.rs/Kijev post/Preneo: D. P.
BONUS VIDEO