Iskazivanje političkog stava na protestnim okupljanjima je nešto što je u svim demokratskim društvima poželjno. Pravo na protest je civilizacijska tekovina i Srbija, s obzirom na činjenicu kakvi se protesti sve kod nas odvijaju, u tome, bar što se tiče Evrope, apsolutno prednjači. Kod nas na protestima nema policije, demonstranti blokiraju kako im se prohte saobraćajnice, lome ograde, skaču ljudima po automobilima, blokiraju pruge i, što je očiti vrhunac svih mogućih i nemogućih sloboda, gotovo niko za ta nedela ne odgovara. Recimo, za tako nešto u zemljama Evropske unije bi vam polomili svaku koščicu, uhapsili bi vas, verovatno bi puštali i kerove na vas. No, to su te napredne demokratije, a mi smo pomalo zaostali, pa te metode ne primenjujemo.
No, vratimo se na samu sadržinu protesta u Srbiji. Gotovo sam ubeđen da protesti slične sadržine u tim demokratskim zemljama zapadne Evrope ne bi ni bili dopušteni ili, ako bi i bili, svakako bi bili limitirani na određeni prostor, bez mogućnosti bilo kakve šetnje. Ko bi prekršio to pravilo, lepo bi bio uhapšen i odrobijao bi sasvim solidnu kaznu, koja bi mu u vrlo kratkom roku bila izrečena. Dakle, kod nas određene grupacije najavljuju protest zato što smatraju da samo one imaju pravo na stav u vezi sa određenom temom, te da svako košenje s njihovim stavom zaslužuje da se ljudima blokira život... Pod izgovorom borbe protiv eksploatacije litijuma, što je inače samo po sebi idiotizam, oni su odlučili da krenu u radikalnu borbu protiv svakog vida rudarenja. Da uprostimo, njihov cilj je da se rudarastvo kao privredna grana u Srbiji zabrani. Otuda su najavljeni protesti i blokade zapravo protesti protiv srpske ekonomije.
Naravno, priča o spontanosti je priča za naivne. Organizovati u više mesta po Srbiji blokade nije nimalo lak poduhvat. Potrebna je ozbiljna logistika, pre svega u ljudstvu, koordinaciji i organizaciji, a ponajviše u finansijama. Zar zaista neko iole ozbiljan može da pomisli kako će sve to da obezbede mali i siromašni aktivisti i entuzijasti iz organizacije „Ne damo Jadar“. Da ne govorim o propagandnom delu, koji se sastoji u štampanju letaka, bedževa, majica, dukserica, zastava, parola, prevoženju aktivista od protesta do protesta, za šta je neophodno pronaći autobuse, dovoljno sredstava za gorivo, hranu, vodu, sokove... Plus ako se odluče da kampuju, pa moraju da se obezbede šatori, hrana, voda, čajevi, odeća, obuća, ćebad. Sve to će da obezbedi tamo neki Kokanović, neka Bralović ili neki Petković? Dajte, molim vas. Naravno da se to dotira, najverovatnije iz određenih međunarodnih krugova, posebno bliskih organizacijama tzv. zelenih, odnosno, ispravnije rečeno, lažnih evropskih ekologa. Niti oni šta brane, niti daju ili ne daju Jadar, već odrađuju dnevnice čineći privrednu štetu sopstvenoj državi. Otuda očekujem da građani takvima okrenu leđa i da se o temi eksploatacije litijuma pristupa na ozbiljan način, baš kako je nedavno predsednik Vučić pristupio kada je razgovarao s narodom. Od huke i buke, arlaukanja i divljanja, blokade života običnim građanima, niko nema koristi. No, ako je zarad Srbije potrebno i da se ovi radikalni lažni ekolozi izduvaju a da nema nikakvih nemira, neka se i to učini. Srbija će svakako njihove sumanute ideje prevazići.