Nešto duže od pet godina univerzitetski profesor Jovo Bakić malo-malo pa zapreti da će pristalice vladajuće partije juriti ulicama i bacati ih u reku – plivače ili neplivače, još se nije izjasnio, ali nikako da krene u akciju. Možda zato što mu još niko nije dao čvrste garancije da će, kad skine naočare i u patikama i trenerci izađe na ulicu, oni na koje se namerio bežati od njega.
Ništa manje ratoboran nije ni Aleksandar Jovanović Ćuta. Posle fijaska u Narodnoij skupštini, gde opozicija nije umela da iznese stvarne argumente za zabranu kopanja litijuma, pa nije prošao njen predlog zakona o tome, Ćuta je kliknuo: „Ovo je početa narodnog ustanka protiv Rio Tinta!“
I inače, ni manje vojničke pojave ni zapaljivijih izjava kod ovog narodnog poslanika. Tako je letos govorio o „meposrednoj ratnoj opasnosti“ i pozivao „građane i slobodne ljude na opštu mobilizaciju“. Da ne idemo dalje…
HUŠKANJE DEZINFORMACIJAMA
Treći iz ovog dilberskog društva dobrovoljnih davalaca tuđe krvi je Srđan Milivojević. Ali, za razliku od prve dvojice, Milivojević ima zavidan stranački staž. Tačnije rečeno, celog života je u politici. Zato je njegovo huškanje dopunjeno dezinformacijama, kao vidom specijalnog rata. Tu skoro, gostujući u jednoj emisiji, na primer, kazao je da je „Portugalija zabranila iskopavanje litijuma na svojoj teritoriji“, što je bila apsolutna neistina.
Ili, što je mnogo opasnija laž, kazao je da će Rio Tinto u Srbiju dovesti plaćeničku vojsku koja će napasti građane Srbije!
Mogu li ova tri papirnata heroja i revolucionara, ma koliko se upinjali, da izazovu građanski rat u Srbiji?
Ne mogu, naravno. Srbija je ozbiljna država, koja sebi može da dozvoli i luksuz da pušta ovakve likove da je pljuju. Uostalom, toga ima u svim zemljama i u svim vremenima. Kad Jovo Bakić kaže da ne bi bio iznenađen ako ga zbog njegovog delovanja uhapse, to je isto kao kad ona muva iz basne pita vola na čiji je rog sletela da li mu smeta.
Ali, ima nešto drugo zbog čega ovakvo njihovo ponašanje ne sme da prođe bez komentara.
Uvođenje pojmova „građanski rat“, „borba“, „nasilje“… u javni diskurs neodgovorno je jer ne vodi računa o mentalno nestabilnim pojedincima i grupama koji Bakića, Ćutu, Milivojevića i slične mogu ozbiljno da shvate. Setimo se prošlogodišnje kampanje opozicije koja je tvrdila da građani imaju pravo da silom sprečavaju aktiviste SNS u anketiranju birača, pa je onaj stariji Voždovčanin zaista napao građane koje je zatekao ispred poštanskih sandučića u svojoj zgradi!
PRSKAJU NAS SVOJIM BLATOM
Ili recentniji primer: udruženje „Ne damo Jadar“, posle skupštinske sednice o litijumu na svojoj fejsbuks stranici objavilo je: „Ovo je objava rata“. Uz stalne paralele – inače besmislene i, na kraju krajeva neumesne - sa Cerskom bitkom i napadom na Srbiju 1914. godinu, koliko treba nekom maloumniku da uobrazi da je Gavrilo Princip?
Crne hronike nam govore: niko ne zna, ali verovatno manje nego što se obično misli.
Nešto drugo se, međutim, pouzdano zna: ni Bakić, ni Ćuta ni ovaj treći tada neće prihvatiti ni delić odgovornosti. I sada provrište kao Damjanov Zelenko, kad ih neko optuži da pozivaju na nasilje. Tvrde da je to njihovo pravo.
Neko bi rekao da se oni, dok Srbija nezaustavljivo ide naopred, vrte u krugu. To nije tačno: oni šlajfuju.
Ali blato ispod njihovih točkova prska po svima nama.
N.N.