Di­l­be­r­sko društvo

 Mo­žda za­to što mu još ni­ko ni­je dao čvr­ste ga­ra­n­ci­je da će, kad ski­ne nao­ča­re i u pa­ti­ka­ma i tre­ne­r­ci iza­đe na uli­cu, oni na ko­je se na­me­rio be­ža­ti od nje­ga. Ni­šta ma­nje ra­to­bo­ran ni­je ni Ale­k­san­dar Jo­va­no­vić Ću­ta. Po­sle fi­ja­ska u Na­rod­noj sku­p­šti­ni, gde opo­zi­ci­ja ni­je ume­la da izne­se stvar­ne ar­gu­men­te za za­bra­nu ko­pa­nja li­ti­ju­ma, pa ni­je pro­šao njen pred­log za­ko­na o to­me, Ću­ta je kli­k­nuo: „Ovo je po­če­tak na­rod­nog ustan­ka pro­tiv ‘Rio Ti­n­ta’!“
I ina­če, ni ma­nje vo­j­ni­č­ke po­ja­ve ni za­pa­lji­vi­jih izja­va kod ovog na­rod­nog po­sla­ni­ka. Ta­ko je le­tos go­vo­rio o „ne­po­sred­noj rat­noj opa­snos­ti“ i po­zi­vao „gra­đa­ne i slo­bod­ne lju­de na op­štu mo­bi­li­za­ci­ju“. Da ne ide­mo da­lje...
Tre­ći iz ovog di­l­be­r­skog dru­štva do­bro­vo­lj­nih da­va­la­ca tu­đe kr­vi je Sr­đan Mi­li­vo­je­vić. Ali za ra­zli­ku od pr­ve dvo­ji­ce, Mi­li­vo­je­vić ima za­vi­dan stra­na­č­ki staž. Ta­č­ni­je re­če­no, ce­log ži­vo­ta je u po­li­ti­ci. Za­to je nje­go­vo hu­ška­nje do­pu­nje­no de­zi­n­fo­r­ma­ci­ja­ma kao vi­dom spe­ci­jal­nog ra­ta. Ne­dav­no je, gos­tu­ju­ći u jed­noj emi­si­ji, na pri­mer, ka­zao da je „Po­r­tu­gal za­bra­nio isko­pa­va­nje li­ti­ju­ma na svo­joj te­ri­to­ri­ji“, što je bi­la ap­so­lu­t­na nei­sti­na.
Ili, što je mno­go opa­sni­ja laž, ka­zao je da će „Rio Ti­n­to“ u Sr­bi­ju do­ve­sti pla­će­ni­č­ku voj­sku ko­ja će na­pa­sti gra­đa­ne Sr­bi­je!
Mo­gu li ova tri pa­pi­r­na­ta he­ro­ja i re­vo­lu­cio­na­ra, ma ko­li­ko se upi­nja­li, da iza­zo­vu gra­đan­ski rat u Sr­bi­ji?
Ne mo­gu, na­rav­no. Sr­bi­ja je ozbi­lj­na dr­ža­va, ko­ja se­bi mo­že da do­zvo­li i lu­k­suz da pu­šta ova­kve li­ko­ve da je plju­ju. Uos­ta­lom, to­ga ima u svim ze­mlja­ma i u svim vre­me­ni­ma. Kad Jo­vo Ba­kić ka­že da ne bi bio izne­na­đen ako ga zbog nje­go­vog de­lo­va­nja uha­p­se, to je isto kao kad ona mu­va iz ba­sne pi­ta vo­la na či­ji je rog sle­te­la da li mu sme­ta.
Ali ima ne­što dru­go zbog če­ga ova­kvo nji­ho­vo po­na­ša­nje ne sme da pro­đe bez ko­men­ta­ra.
Uvo­đe­nje po­j­mo­va „gra­đan­ski rat“, „bo­r­ba“, „na­si­lje“... u jav­ni dis­ku­rs neo­d­go­vor­no je jer se ne vo­di ra­ču­na o men­tal­no ne­sta­bi­l­nim po­je­di­n­ci­ma i gru­pa­ma ko­ji Ba­ki­ća, Ću­tu, Mi­li­vo­je­vi­ća i sli­č­ne mo­gu ozbi­lj­no da shva­te. Se­ti­mo se pro­šlo­go­di­šnje ka­m­pa­nje opo­zi­ci­je ko­ja je tvr­di­la da gra­đa­ni ima­ju pra­vo da si­lom spre­ča­va­ju ak­ti­vi­ste SNS u an­ke­ti­ra­nju bi­ra­ča, pa je onaj sta­ri­ji Vo­ždo­v­ča­nin zai­sta na­pao gra­đa­ne ko­je je za­te­kao ispred po­štan­skih san­du­či­ća u svo­joj zgra­di!
Ili re­cen­t­ni­ji pri­mer: udru­že­nje „Ne da­mo Ja­dar“, po­sle sku­p­štin­ske sed­ni­ce o li­ti­ju­mu, na svo­joj Fej­s­buk stra­ni­ci obja­vi­lo je: „Ovo je obja­va ra­ta“. Uz stal­ne pa­ra­le­le - ina­če be­smi­sle­ne i, na kra­ju kra­je­va neu­me­sne - sa Ce­r­skom bi­t­kom i na­pa­dom na Sr­bi­ju 1914. go­di­nu, ko­li­ko tre­ba ne­kom ma­lou­m­ni­ku da uo­bra­zi da je Ga­vri­lo Pri­n­cip? Cr­na hro­ni­ka nam go­vo­ri da to ni­ko ne zna, ali ve­ro­vat­no ma­nje ne­go što se obi­č­no mi­sli.
Ne­što dru­go se, me­đu­tim, pou­zda­no zna. Ni Ba­kić, ni Ću­ta ni ovaj tre­ći ta­da ne­će pri­hva­ti­ti ni de­lić od­go­vor­nos­ti. I sa­da pro­vri­šte kao Da­mja­nov Ze­len­ko kad ih ne­ko op­tu­ži da po­zi­va­ju na na­si­lje. Tvr­de da je to nji­ho­vo pra­vo.
Ne­ko bi re­kao da se oni, dok Sr­bi­ja ne­zau­sta­vlji­vo ide na­pred, vr­te ukrug. To ni­je ta­č­no: oni šla­j­fu­ju.
Ali bla­to ispod nji­ho­vih to­č­ko­va pr­ska po svi­ma na­ma.