Liban, kaleidoskop mora, istorijskog blaga rasutog među planinskim vencima, hrišćanske i muslimanske tradicije, poslednjih stotinak godina postao je poznat kao poprište teških sukoba.
Bejrut, nekadašnji „Pariz istoka“, stradao je decenijama. Što strane intervencije nisu uništile, oštećeno je u teškom petnaestogodišnjem građanskom ratu, koji je završen 1990. godine.
Zelena linija
Tada je bilo raseljeno milion stanovnika, poginulo više od sto pedeset hiljada ljudi, većinom baš građana ovog grada. Centar Bejruta je bio poprište strašnih borbi i zločina, a stari grad sa divnim kolonijalnim zdanjima, mešavinom orijentalnih i evropskih stilova, bio je podeljen takozvanom zelenom linijom, koja je razdvajala hrišćanski i muslimanski deo grada. Tako lep naziv za zonu smrti! Prilaziti ovoj liniji značilo je skoro izvestan rastanak sa životom. Deceniju i po posle potpisivanja primirja to je postala jedna od glavnih turističkih atrakcija.
Vlasnik hotela Gabrijel lepo se brine o meni. Svako jutro mi lično donosi poslužavnik prepun libanskog voća. Sa pogledom na Mediteransko more dok se sladim tek ubranim belim groždem i narandžama, osećao sam se kao da sam na tropskoj plaži dalekog okeana. Po hotelu su pokačene umetničke slike brodova, lepih žena i Isusa Hrista. Gabrijel je vernik, i to istetoviran vernik - po rukama, vratu, nogama vide se anđeli, krstače i manastiri. Liban je zemlja puna više vekova starih hrišćanskih svetinja skrivenih u šumama nizija i visoravni, ušuškanih uz reke i vodopade, izdubljenih u porozne stene. Moderne crkve su uglavnom na vidnim mestima, na vrhovima brda, sa gigantskim statuama svetaca, Isusa i Bogorodice. Gabrijel ih sve redovno pohodi paleći sveće za poginule drugove.
Priča mi o svojoj deci i petoro unučića. Najviše na svetu voli da ih cupka na krilu. „Ubijao sam redom i bez reda. Nisam se obazirao na decu, na starce. Ubijali su i oni nas isto tako. Kad komšija krene na komšiju, svi obziri padaju u vodu. Čovek se može biti samo prema strancu. Tamo gde komšijska mržnja proradi, odatle od užasa i đavo pobegne.“
Dočekali mir
Pa ipak, mir je postignut.
„Čudno, ali funkcioniše“, govoriše mi, objašnjavajući tanane niti kompromisa koji je podrazumevao da se na vlasti smenjuju hrišćanski i muslimanski predsednik i premijer.
Liban kao da je bog pogledao, podarivši mu dragoceni period relativnog mira. Kada sam bio u poseti 2019. godine, prošlo je trinaest godina od poslednjih ozbiljnijih sukoba sa Izraelom. Zemlja je napredovala. Optimizam se osećao na ulici. Osećao sam se bezbedno iako sam bio upozoren da u određene delove grada ne zalazim. Bio sam oduševljen gostoprimstvom Libanaca.
O svojoj zemlji pričali su mi tada mnogi, pa i državna sekretarka u ministarstvu turizma, direktor Narodne biblioteke Libana, nekoliko izvrsnih istoričara i pisaca. Bio sam oduševljen njihovim obrazovanjem, odnosom prema svetu i strancima, dubinom misli koja se odražavala u kratkim zaključcima. Svi su govorili o miru kao o najvećoj vrednosti, ne želeći da stranca izlože grubim ožiljcima prošlosti.
Jedino je Gabrijel bio iskren. Njegove ruke istetovirane krstovima bile su krvave do lakata i on to nije skrivao. Nije izgledalo ni da se kaje. Prosto - pogrešan čovek na pogrešnom mestu. Tamo gde je sve pogrešno, bilo bi previše očekivati da on bude ispravan.
Večiti optimizam
Bejrut koji sam tad video šetajući se spokojno nekadašnjom linijom razdvajanja, kao da zelena linija nije označavala liniju fronta, već travnjak, više ne postoji. Mnogo starih divnih zgrada imalo je još uvek rupe od metaka. Gelere zabijene u fasade turistički vodiči su pokazivali kao atrakciju. Kovane kapije i prozori stari i po čitav vek privlačili su moju pažnju. Zamišljao sam vredne majstorske ruke uvežbavane generacijama kako čekićem udaraju u kovačnicama praveći lukove, zavrtnje i druge ukrase. Po fasadama su bile oslikane palme, a u dvorištima prave palme davale su svoje izdašne plodove.
Bejrut je ušuškan između plavog mediteranskog mora sa jedne strane i snežnih planina u zaleđu. Na bajkovitom mestu živi već pet hiljada godina, pa ipak u svetu je poznat po petnaest godina anarhije i zločina na koji se nadovezuje sadašnja tragedija. Sa mukom su Libanci pokušali da promene lice svoje prestonice, da podsete da je to feničanski grad, „mlada istoka“, sa čudesnim arheološkim nalazištima, da je to grad mladih ljudi sa noćnim životom boljim nego u većini evropskih prestonica (ja bih ga zbog toga nazvao „Beograd Bliskog istoka“).
Rimska nalazišta, džamije iz najslavnijih perioda muslimanske istorije, hrišćanske svetinje, sve to u stešnjeno između plavetnog širokog mora, nedostižnih skoro nebeskih planinskih snegova, uz mlade koji slobodno đuskaju do zore, nove restorane i hotele sa pet zvezdica, šik kafiće po pariskoj modi, obnovljena otomanska i francuska zdanja, šta bi više turisti mogli da požele? Najrazrušenija arapska prestonica doživela je takav procvat i izgrađena je iznova sa žarom i ljubavlju, pa sam na talasu uzlazećeg turizma i ja jedva čekao da se njegovim ulicama prošetam. Priznajem, zavarao me je večiti optimizam stanovnika Bejruta: pomislio sam da je njihovim mukama došao kraj.
Bejrut je veličanstveni ranjenik, junak antičkih tragedija koji se uspinje i u smrti pobeđuje. Možda baš zato ni sad niko od mojih prijatelja koji tamo žive nije hteo da ga napusti. „Ostaje još samo nada, izdvojena na ulazima u polja, kao ludnica“, napisao je Matija Bećković.
Izbeglički šatori
Ironija, a možda i najveća nada, jeste to što Bejrut nije najviše uništio rat, već mir! Tri hiljade tona amonijum-nitrata eksplodiralo je usred spokojnog 4. avgusta 2020. godine u zastarelom magacinu, odnevši u istoriju većinu starih zdanja koja su izdržala metke, pa čak i tenkovske udare, ali ne i eksploziju jaču od najjačeg zemljotresa. Taj datum označava početak poslednjeg bejrutskog sunovrata: od tada veći deo Bejruta sam obezbeđuje svoju struju i vodu, a moje fotografije starog jezgra sad predstavljaju retkost i važan istorijski trag.
Bejrut, to je najveći izbeglički kamp na svetu. Na jugu Bejruta žive stotine hiljada Palestinaca. Po svim ulicama okačene su fotografije poginulih u borbi sa Izraelom, ali i iranskog verskog vođe. Na istočnim obodima grada ulazio sam u šatore sirijskih izbeglica. Kao da su se sve regionalne tragedije skupile u ovoj tački, da bi tu dobile novu šansu, nov život, utkavši svoje tkivo u ogromno biće prastarog grada.
Restorani puni topline
Noću je grad vrveo od života više nego danju. Moji domaćini su tvrdili da se nigde na svetu ne otvara više novih klubova i kafića nego u Bejrutu. Turisti iz Evrope, a naročito arapskog sveta, nagrnuli su zato u Bejrut. Po nedelju dana se mogu obilaziti samo ključna mesta noćnog života. Mnogi restorančići nalikuju na privatne stanove, puni topline i kućne atmosfere, često sa mini filmskim projekcijama i živom muzikom. Čak ni sad, tokom najžešćih napada, ne prestaje bejrutski noćni život. To je vid otpora i inata, dobro nam poznat u Srbiji, to je život koji opstaje i prkosi najtežim okolnostima i najtežem bombardovanju, protiv kojeg je običan čovek nemoćan. To je Bejrut koji će i ovu nevolju ostaviti za sobom, podignuti svoju ranjenu glavu i nastaviti da živi. Na nama je da ne zaboravimo da je to grad sa dva miliona duša, grad umetnosti i istorije, igre i pesme, izvanrednih muzeja i kulturnih spomenika - mnogo više od razaranja i populističke crne hronike.
Viktor Lazić