Pre godinu i po dana Nikola Topalović stao je pred kamere Kurir televizije. Svoj profesionalni put počeo je u jednoj marketinškoj agenciji koja se bavila promocijama u maloprodaji, a od 2021. godine bio je zaposlen u onlajn oglasniku Sasomange na poziciji prodajnog savetnika. Dolazak na televiziju iz korena mu je promenio profesionalni život, kada je postao voditelj dnevnika. U intervjuu za Stil Nikola otkriva kako izgleda njegov svet kad se ugase kamere i otkriva nam svoje neostvarene želje.
Jesen uvek donosi nove programske šeme. Kakvi vas novi izazovi čekaju na Kurir televiziji?
- Kao i svake jeseni, trudimo se da našim gledaocima donesemo aktuelne teme, pouzdane, tačne i najbrže informacije. Naš posao uvek je prepun izazova. Prvi veći projekat u novoj šemi što se tiče informative jesu izbori u Americi, što je svojevrsni spektakl na globalnom nivou, te će izveštaje s njih imati i Kurir televizija, što znači mobilizaciju u redakciji, opsežnu i analitičnu pripremu za jedan tako bitan događaj. Ne sumnjam da će cela ekipa, kao i uvek, biti na visini zadatka.
Kada je posao u pitanju, može li se reći da je prošla godina bila vaša?
- Nije floskula, ali se zaista trudim da svaki dan bude moj, jer godina je ipak dug pojam, svašta stane u sumrak dana, a kamoli u godinu. Od početka se trudim da usvajam nova znanja i implementiram ih u posao. Mogu reći da se u obavljanju svog posla osećam prijatno i zadovoljno s tim da uvek može i mora bolje.
A privatno?
- Privatno se trudim da postavim snažne temelje za budućnost. Uspeo sam da se okružim divnim ljudima i odvažim se na neke bitne korake u životu.
Kako ste zavoleli novinarstvo? Da li ste imali neke uzore?
- Novinarstvo sam zavoleo radeći taj posao. Nisam ranije ni zamišljao da bih se jednog dana mogao time baviti jer sam se školovao za nešto drugo. Kad sam dobio poziv da uđem u svet novinarstva, osetio sam da imam šansu koja se ne propušta. Posao sam brzo zavoleo, a zbog odluke se nisam pokajao. Novinarstvo nije posao, već poziv koji čovek mora voleti i osećati da bi izdržao sve pritiske i izazove koje ono donosi. Mi nemamo pravo na loš dan na poslu ili glavobolju, jer znamo da će lampica na kameri zasijati u tačno vreme i nakon toga ništa više nije isto. Publika ne sme da primeti da nešto ne štima.
Dve godine ste na televiziji. Da li vidite sebe u nekom drugom tipu emisije?
- Televizija je stvarnost koju živim i ne znam u koji format me može ovo putovanje odvesti. Inače sam osoba koja ne voli preterano da planira, već razmišljam u trenutku i kalkulišem mogućnosti, benefite i rizike svog delanja. Svakako je i dnevnik nešto što nisam planirao, a u čemu umnogome uživam radeći, iako često teme koje obrađujemo izazivaju drugačije emocije kod mene s obzirom na teška vremena i ratove o kojima svakodnevno govorimo.
Kako izgleda vaš radni dan?
- U informativnoj redakciji su retki trenuci kad imamo luft. Informacije konstantno pristižu, a jedna vest prolazi put od novinara ili urednika, koji je napišu i odobre, do mene, koji je moram pročitati i stilski prilagoditi sebi za prezentovanje u programu. Nisu retke ni situacije kada se prezenteri uključuju u samu izradu dnevnika, pisanja vesti, izrade priloga i praćenja aktuelnih događaja i ažuriranja vesti.
Da li ste nečeg morali da se odreknete zbog rada pred kamerama?
- Dugo sam pokušavao da se odreknem grickalica i brze hrane i uopšte uživanja u hrani. Ozbiljan sam gurman, volim da spremam i konzumiram hranu različitih ukusa i iz različitih kultura. Uspem s vremena na vreme da iskontrolišem to, a onda se desi i pitanje stiliste: "Zašto deluje kao da će dugme na sakou da ti pukne?" I tako se ofiram.
Kakvim načinom života živite kad ne radite?
- Pošto sam zašao u tridesete, najlepše se osećam u mirnijem okruženju, bez mnogo buke. Znači, kod kuće uz film, seriju ili u nekom kafiću i restoranu sa tihom muzikom i prijatnim ambijentom. Često sam izlazio u klubove i na bučna mesta u toku studija, te se sada ne kajem kada mi neko kaže da sam "penzioner". Volim uveče da sviram gitaru, i to obično neke laganije pesme, što zbog komšija, što zbog celokupne atmosfere opuštanja. A kada dođe zima, ski-centri su nezaobilazna destinacija. A hobi prema kom sam od detinjstva naklonjen jeste izučavanje svetskih mitologija, to je neki kutak u koji pobegnem s vremena na vreme.
O čemu ste maštali da ćete biti kao dečak?
- Bivao sam ja i arheolog, i lekar, i auto-mehaničar, vozač autobusa, električar, stomatolog, vojnik najčešće, ali nikada nisam maštao da ću biti novinar, a još manje voditelj. Možda samo nisam znao tada šta zapravo volim.
Došli ste, kao mnogi, u Beograd baš Balkanskom ulicom. Kako to pamtite?
- Dolazak u Beograd bio je stresan u početku. Upisujem fakultet na kom ne poznajem nikog i krećem sve iz početka. Novi ljudi, društvo i ceo život se menja iz korena. Možda mi je najteže pao šamar realnosti da živim sam i da odjednom iz prepune kuće dolazim u stan od 18 kvadrata, u koji se doslovno na vrata ulazilo "na kant".
Šta vam najviše nedostaje iz zavičaja iz Crne Gore?
- Roditelji, definitivno. Generalno porodica. Kako godine prolaze, sve više cenim trenutke koje provodim s njima.
Kako pamtite detinjstvo i odrastanje?
- To su sećanja kojih se rado vraćam, pomalo sam nostalgičan i sentimentalan kako godine odmiču. Verovatno najbezbrižniji period života i najveća zasluga za to ide roditeljima, njihovoj posvećenosti da sestra i ja odrastamo bezbrižno. Uspeli su da od porodične kuće naprave dom, što je, priznaćemo svi, ozbiljan izazov ako se uzme u obzir period ratova, sankcija i sveukupne društveno-moralne devastacije. Odrastao sam u malom gradu u Crnoj Gori, u Pljevljima. I kao i svaka varoš, najlepše dečačke uspomene su šetnje korzoom, parkom, sedenje sa drugarima na ćošku kod gimnazije. Bio je to zaista lep period.
Šta ste sebi kupili od prvog honorara?
- Sebi ništa, odveo sam sestru u šoping.
Imate li nekih neostvarenih želja?
- Život bi bio besmislen da su nam sve želje ispunjene, ovako imamo razloga da živimo i stvaramo. Imam mnogo želja, neke od njih su vožnja Transsibirskom železnicom, odmor na Havajima, plovidba nekim autentičnim gusarskim brodom sa stanicom na Karibima, proleće u Japanu i intervju sa Džekom Nikolsonom. Ove ostale želje ću zadržati za sebe.
Gde sebe vidite za deset godina?
- Kao što sam već rekao, nisam neko ko planira previše unapred. Prepoznajem šanse i prilike u trenutku dešavanja. Ali bih voleo da imam kuću na moru i da to bude mesto okupljanja cele porodice.