Policija je pucala, u zatvoru su me mučili i izgladnjivali: Karuh je sa 15 godina prošao golgotu na izbegličkoj ruti od Iraka do Srbije (Foto)
Karuh Pištivan (23) pobegao je iz Iraka jer je stric hteo da ga pošalje u rat, za Srbiju pre dolaska nikada nije čuo, a jedino ovde su se prema njemu ponašali kao prema čoveku, dok su ga u zemljama kroz koje je prolazio maltretirali
Dečak, star tek 15 godina. Pozdravio se s majkom, bratom i sestrom, spakovao stvari u jedan ranac i krenuo u beg. Stric je želeo da ga pošalje u rat, a on, kao i svako dete, nije hteo ni da čuje za to! Jedini spas je bio da pobegne iz Iraka! Devet godina kasnije ovaj mladić živi i radi u Srbiji, daleko od strahote rata i smrti!
Dve godine nakon očeve smrti Karuh Pištivan, tada dečak od 15 leta, sada mladić od 23, suočio se s teškom životnom odlukom. Kod njih je, kaže, običaj da nakon očeve smrti stric preuzme tu ulogu. Želeo je silno da ga pošalje u rat, a Karuh ni da čuje. Krenuo je, teška srca. Majka ga je podržala, draže joj je bilo da ostane živ, iako daleko, nego da gine u ratu.
Pucnjava, maltretiranje i gladovanje
- Mislila je umreću tamo. Podržala me je i dala mi novac. Platio sam krijumčarima da me prebace od Iraka do Turske, išli smo peške. Sve preko brda, planina... Posle tri dana smo stigli u Istanbul. Policija je pucala u ljude, neki iz grupe su bili ranjeni. Pet puta sam pokušao da pređem granicu i uđem u Bugarsku. Tamo su nas mnogo maltretirali, jednom su me skinuli. Ostavili me u gaćama, sećam se bilo je hladno... Kiša je padala. Vratili su me u Tursku. Ne samo mene, bilo je tada u grupi 12 muškaraca i šest žena, sve muškarce su skinuli i zapali im stvari - priseća se u razgovoru za Kurir Karuh.
Kada je nakon petog pokušaja uspeo da pređe u Bugarsku, bio je 15 dana u zatvoru, bez razloga.
- Tamo nisam dobio ni staratelja, niti bilo kakvu zaštitu, samo su me spakovali s ljudima koji su duplo stariji od mene i stavili u zatvor. Posle toga sam bio u nekom njihovom kampu. Bilo je katastrofa, neljudski uslovi. Donesu šerpu i stave je nasred hale, i ko stigne da uzme, stigne, ko ne stigne, ostane gladan. Ostajao sam gladan mnogo puta - svedoči on.
Majka mu je poslala novac, te je platio krijumčarima da ga prebace iz Bugarske u Rumuniju. Čak 21 osoba stala je u mali kombi...
- U Rumuniji sam proveo sedam meseci, tražio sam azil, ali su me odbili. Otišli smo u Mađarsku. U šumi smo bili, noću smo išli, a preko dana spavali, kako bismo izbegli policiju. U Mađarskoj smo uzeli voznu kartu i iz Budimpešte smo hteli da dođemo do Beča. Međutim, 10 minuta pre Beča upala je austrijska policija. Odveli su nas u neku stanicu - priča Karuh.
Policija im je rekla da će ih odvesti u kamp i da ne brinu, a potom su ih vratili u Mađarsku, gde je proveo 48 sati u zatvoru. Nakon toga je deportovan u Srbiju.
Školovanje i azil
Za našu zemlju pre toga nikada nije čuo, najpre je bio u kampu u Subotici, a potom i u Krnjači. Bio je totalno izgubljen, nije znao naš jezik, a sada ga govori veoma solidno. Tada je u kampu bilo između 1.000 i 1.200 ljudi iz Avganistana, on je jedini bio iz Iraka, maloletan i sam.
- Sve stvari koje sam imao sam bacio još u Mađarskoj kako policija ne bi primetila da smo izbeglice. S vremenom sam naučio i srpski i persijski. U kampu sam završio prvo osnovnu školu, a potom i srednju - ugostiteljsku. Posle kampa sam bio i u domu za nezbrinutu decu, nakon toga sam počeo da radim za organizacije koje rade sa izbeglicama kao prevodilac - zahvalan je on.
Dobio je azil u Srbiji, a pre šest meseci i putnu ispravu, išao je ove godine i na more u Crnu Goru. Ljudi su ga ovde lepo prihvatili, a jedan momak iz Šapca mu je postao najbolji prijatelj.
- Počeo sam da iznajmljujem stan, u komšiluku je živeo jedan momak. Nismo se znali. Okačio je poruku na moja vrata da slavi rođendan i da se izvinjava zbog moguće buke. Kupio sam flašu vina, pokucao na vrata, čestitao mu rođendan i tako smo se upoznali. Postali smo najbolji prijatelji. Tri godine smo živeli zajedno, a njegova porodica me je prihvatila kao svoje dete - srećan je Karuh.
Nakon završetka fakulteta u Beogradu, njegov prijatelj se vratio u Šabac, a Karuh sada živi u njihovom stanu, što još jednom pokazuje koliko je ovde lepo prihvaćen.
- Da nisam doneo tu tešku odluku kao dečak, ko zna kako bih završio, možda i tragično. Hvala bogu pa sam došao ovde! - zaključio je on.
Kurir.rs/ Mina Branković