Znate kako to ide: ko o čemu, vojska o skraćenju, kurve o poštenju, a divna nacionalno identiteska stvorenja o ugroženosti ćirilice, koja se, fakat, i dalje povlači pred latinicom, uprkos Ustavu, periodičnim kampanjama, „benefitima“ za izdanja štampana ćirilicom i - ne najmanje važno - redovnim zapomaganjima i kukumavčenjima Rotopalankinih pisaca pisama čitalaca.
Pre nego što zađemo u sitnija crevca, možda vas interesuje kako je latinica potisnula ćirilicu u slučaju moje neznatnosti koja je sve do otprilike 2006. (rukom) pisala isključivo ćirilicom, za ćirilične novine pisala ćirilicom, za latinične latinicom, a svoja književna dela prolazne vrednosti štampala fifti-fifti: jedan roman latinicom, drugi ćirilicom.
Ćirilica je i dan-danas moje prvo pismo, prvo sam nju naučio, prvo njome propisao, čak sam i ugovore sa stranim izdavačima potpisivao ćirilicom. Definitivni prelazak na moje drugo pismo - latinicu - bio je motivisan čisto političkim razlozima. Evo kojim, što reko Blic. Razlog prvi: u prvim redovima periodičnih kukumavčenja i kampanja za „očuvanje“ ćirilice prednjačili su - i nastavili da prednjače - dilberi/ke (u mojoj optici) vrlo sumnjive reputacije, bogme i pismenosti, koji su - čast izuzecima - kad je druga bila sudija udarnički pisali latinicom.
Razlog drugi - važniji, filozofski - bio je povezivanje ćirilice s „nacionalnim identitetom“, dakle stavljanje jednog drevnog pisma u isti koš sa ajvarom, srpskom salatom, šajkačom i kalakurnicom u Guči. Osim toga, stekao sam snažan utisak - i mislim da me nije varao - da su mahniti ćiriličari ispod žita insinuirali da oni koji pišu latinicom nisu Srbi i srpskoga roda i da to (ekstremni slučaj) treba „pod mač, bato“.
U manično-paranoičnom insistiranju na sveprisutnosti (i isključivosti) ćirilice, „prepoznao“ sam i staru srpsku boljku izolacionizma i još pogubniju boljku raspirivanja „identiteta negacije“, koji bi se ukratko mogao ovako opisati: nismo Hrvati, nismo katolici, nismo muslimani, ne pišemo latinicom, dakle, mi smo Srbi. Šta jesmo, Porfirije tvrdi da znamo, ja tvrdim da pojma nemamo, a cinik bi rekao: i bolje što nemamo.
Razlog treći - možda najvažniji - jeste sklonost ćiriličara teorijama zavere, tipa zli komunisti su u saradnji s Vatikanom decanijama podmuklo uništavali ćirilicu, što je notorna laž, a na lažima se, kao što znamo, ništa ne može sagraditi, što nas, naravno, ne sprečava da i dalje lažemo i sebe i druge.
Nije da nisam pokušavao da (iz fenomenoloških, ne identitetskih) razloga istražim kako je došlo do toga da ćirilica - koja u Srbiji je vreme SFRJota bila svuda prisutna - nakon „događanja naroda“ i „povratka srpskom identitetu“ najpre polako, potom sve brže bude potisnuta latinicom.
Ništa nisam uspeo da dokonam. Na kraju sam zaključio da je ona (prividno) neočekivana sila došla odnekud i prekonoć zamenila ćirilicu latinicom.