Malo ko je pisao kako se oseća srpski vojnik dok se s puškom budi i uz nju zaspi, i strepi da li će dočekati nov dan, a kad ga dočeka u paklu rata, nije mu strano i da smrt poželi, jer je kad kad lakša od života. Malo ko se usudio da ratniku zagrebe po hrabrosti i neustrašivosti i da u toj dubini ili pak površini, dođe do onoga čija se, kod tih velikih ljudi, i sama reč teško izgovara – osećanja. Osećanja straha. Osećanja patnje. Osećanja strepnje i zebnje. Osećanja koja dovode do toga da bi se najradije odustalo. A mora se ostati i opstati jer otadžbina od toga zavisi.
I sve to niko ne zna do onih koji su kroz rat prošli. Uz knjigu “Vuk u ratnoj priči”, pukovnika Milana Jolovića Legende, komandata specijalne jedinice "Vukovi sa Drine" koja je bila u sastavu Vojske Republike Srpske, približnije ćemo shvatiti sociološki i psihološk i aspekt rata. Jolović, koji je sa 23 godine već bio u ratu i vodio odred od 500 vojnika, piše o ponašanju i osećanjima srpskog vojnika i srpskog seljaka u ratu.
"O tome je malo ko pisao. Uglavnom se opisuju junaštva, čojstva, vojne operacije. Ja nisam pisao ništa o tome, nego isključivo o tome kako se vojnik ponaša u ratu, usled stresa, usled šoka i straha i kako se to odražava na njegovo zdravlje i reakcije. Sve priče su na osnovu proživljenog iskustva. Šta je intrigantno - Kako strah, kao preventiva, utiče na vojnika. Koji to strah u ratu može da nadvlada strah od smrti? Vojnik jednim strahom potiskuje drugi", kaže Jolović i ne skriva da se i sam borio sa svojim strahom.
O MORALU I RATNIM POKLIČIMA
"I sam, kao komandant na ratišti, plašim se, strah me je, ljudski je, ali to skrivam jer vojnici ne smeju da primete. Strah je najveći neprijatelj svih armija sveta. Ona vojska i armija koje se izbore sa strahom, čak i da je inferiornija po naoružanju i opremi, čak i po ljudstvu, može da pobedi mnogo jaču jedinicu. Treba da znamo da strah nije antiteza hrabrosti, da strah nije kukavičluk. Strah je urođen u svima da nas štiti od opasnosti. Zamislite kada se ne bismo plašili, pa stradali bismo vrlo brzo. A šta je hrabrost? Hrabrost je moć vladanja strahom i sposobnost da se suočimo sa onim problemima koje izaziva strah", priča Jolović.
Moral je u ratu sve, samopozdanje i borbeni duh. Ratni poklič je u tome moćan.
"Počevši od spartanskog pokliča, indijanskog, pa onog koji su koristili Rusi “ura, ura”, ili muslimanskom ili bilo kom drugom. U ratu on podstiče vojnika na akciju i borbu. Mi smo kroz ratne pokiliče umeli da odbijemo neprijateljske napade i da spasemo ranjenike", opisuje pukovnik Jolović.
Ništa manju ulogu ne igra adrenalin. Adrenalin može biti toliko jak da preplavi vojnika, do te mere da određeni tipovi blokiraju. Praktično se parališu od tog šoka.
NEPROCENJIVA ULOGA SRPSKOG SELJAKA U RATU
"Toliko da ih morate probuditi time što ćete se čak prodrati na njega ili ga možda čak i udariti da bi izašao iz tog adrenalinskog šoka. Pišem i o fenomenu srpskog seljaka. Srpski seljak je uvek kroz istoriju branio i hranio državu. I pazite, mi nikad mi srpskog seljaka nismo pravili kult, kao što su Amerikanci umeli da naprave od svog kauboja. Pa smo mi smo kao mali imali želju da budemo kauboji, da jašemo konje, da imamo revolvere i nosimo šešire. Kauboji su nam bili uzori, a to su američki seljaci, a što je srpski seljak percipiran da je siromašan, da je neobrazovan, da je primitivan. Do te mere da se izraz koristi i pežorativno. Želim da to promenim, zato posebno ističem ulogu srpskog seljaka jer je on od balkanskih ratova do Prvog i Drugog svetskog rata, pa sve do doba o kom ja pišem, devedesetih godina, imao ogromnu ulogu. Veliku je vrednost u istorijskoj i ratnoj genezi dao srpski seljak", ističe Jolović.
Poseban osvrt je imao na dobrovoljce i na žene vojnike za koje kaže da su se pokazale kao izuzetno vredne, hrabre, disciplinovane i odvažne.
OSEĆAJ PREMA BOGU I VERI
Mnogi su se baš u ratu uverili da je sve u rukama više sile, zato pukovnik Jolović piše o duhovnosti.
"Ja sam se krstio tek posla rata, a kum mi je moj vojnik s kojim sam proveo najviše vremena u ratu. Pošto potičem iz komunističke porodice gde je mojih osam Jolovića, dedova, poginulo u borbi protiv nacizma i fašizma, imao sam otklon prema crkvi. Sve do rata. Tad sam shvatio Boga. Kada mi granata padne tri metra iza leđa, a ne eksplodira, kada me bombarduje NATO avion, ali u drugom naletu pogodi gde sam ja bio u njegovom prvom naletu, pa do toga da prijateljski vojnik greškom uleti među nas, gde nas je mogao sve pobiti. Nema tu ni hrabrosti ni junaštva, samo me je dragi Bog sačuvo. Kroz rat sam spoznao da treba da se sjedinim s Bogom i da se krstim. I tu izvodim zaključak da bi svi trebalo da se u 18. godini ili kada osete i spoznaju, da odluče da se krste, a ne s godinu dana", kaže Jolović.
Posle rata je, kaže, u znaku zahvalnosti Bogu napravio dve crkve.
Prema rečima kritičara, “Vuk u ratnoj priči”, se može koristiti kao priručnik u obuci na vojnim akademijama, kursevima i policijskim školama. Posebno može da posluži psiholozima koji se bave posttraumatskim stresom.
Autor izlaže na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu u hali 1, govoriće u sredu 23. oktobra u 13 časova.
Kurir.rs/S. Slamnig