Nedugo nakon što je to napisala, potegoh je i otišla je na Sajam da bi se na Sajmu uverila u ono što je odavno slutila, naime, da u Srbiji nije moguće napisati ništa toliko fantastično i sublesasto da se posle nekoliko dana ne bi dogodilo u takozvanoj stvarnosti.
A evo šta se dogodilo, što reko Blic. Sedeo sam na štandu Biblos Booksa kad se niotkuda pojavi neki momčić sa svežnjem artijetina u ruci i upita Blagoja Pantelića, vlasnika Biblosa, s kojim sam pio kafu, da li je rad da odgovori na pitanja za anketu. Zbog sajamske pozadinske buke nisam čuo kakva momčić postavlja pitanja, Blagoje mi kasnije reče da je odgovorio na tri: koliko ste knjiga ove godine objavili, koliko njih je štampano ćirilicom, a koliko latinicom, i - najzanimljivije - ko o tome odlučuje.
Bilo je očigledno da anketni momčić nije član neke državne revizorske komisije - odmah se takvi članovi „prepoznaju“ - nego da je aktivista neke grupe preduzimljivih građana ili neke NVO patriotske (samo)organizacije. Budući da su podaci o tome koliko je knjiga štampano latinicom, a koliko ćirilicom dostupni javnosti na sajtu NBS, paranoičan kakav sam pomislih da naručilac ankete pravi popis - umal, grešna mi duša, ne napisah spisak za odstrel - urednika i vlasnika izdavačkih kuća koji donose odluku da ovo ili ono delo neprolaznog značaja bude štampano latinicom.
Toliko na tu temu. Vraćamo se na našu jučerašnju (i večnu) temu, na ćirilicu kao „jedan od temelja našeg identiteta“. Uzimajući u obzir recesiju ćirilice, neki naš karadušmanin - ili samo cinik - mogao bi doći u iskušenje da nam saspe u lice: ponestaje vam identiteta. I karadušmanin/cinik ne bi mnogo pogrešio.
Ćirilica zaista jeste naše primarno nacionalno pismo, njeno povlačenje jeste loš znak. Ali šta? Kao i uvek kad se pojavi neki loš znak - ili kad se dogodi nešto loše - prva, jedina i večna reakcija na loše znake i događaje bude pasivno samosažaljevanje i zapomaganje.
Sve nešto kontam da je zapostavljenost ćirilice finalna posledica postepenog, višedecenijskog gubljenja „identiteta“. Nacionalni identitet - tačnije: nacionalni stil i osobenost - grade se tokom dugog perioda vremena. Tako to ide u ozbiljnijim državama. Kod nas nije tako. Ovde svaka sledeća vlast - a legion im je ime - briše sve tragove prethodne vlasti i s prljavom prošlorežimskom vodom prosipa i bebe, što za posledicu ima identitetski diskontinuitet i vakuum, koji se popunjava ajvarom, srpskom salatom, srpskom trubom sa Kosova i ćirilicom.
Razloga za potiskivanje ćirilice je bezbroj, fokusirajmo se mi na jedan, pa se zapitajmo, nije li brisanje jugoslovenskog nasleđa - setimo se da je u svim Jugoslavijama ćirilica dominirala - navelo zlog đavolka istorije da kaže sa visina: zaboravili ste Jugoslaviju, zato ćete zaboraviti ćirilicu.