Srpski pesnik i diplomata Milan Rakić boravio je u Prištini najpre kao pisar, a onda i kao šef konzulata Srbije, s obzirom na to da se u to vreme Priština i dalje nalazila u Osmanskom carstvu, s naizmeničnim prekidima od 1905. do 1911. godine. U vreme Prvog balkanskog rata učestvovao je u oslobođenju Kosova i Metohije i postavljen je za prvog okružnog načelnika Prištinskog okruga. Najviše vremena na Kosovu i Metohiji provodio je sa narodom i primao ugrožene i zulumom zaplašene ljude.
Bio je dobrovoljac u četi Vojvode Vuka kada se prijavio da služi u oslobađanju svete srpske zemlje. Mali broj njegovih saboraca je znao da sa njima ratuje autor pesme "Na Gazimestanu" koju su oni često pevali pred borbu.
Kao konzul u Prištini redovno je izveštavao Kraljevinu Srbiju o događajima na terenu, slao je upozorenja, spiskove uhapšenih i mučenih Srba, na silu poturčenih sunarodnika, silovanih Srpkinja, kao i detaljne informacije o drugim planovima i zločinima koje su činili Albanci i Turci.
Rakić je jedan od najvećih rodoljubivih pesnika. Za vreme svog boravka na Kosovu i Metohiji napisao je neke od najlepših rodoljubivih pesama među kojima je i "Simonida" posvećena fresci koja predstavlja srpsku kraljicu Simonidu, ženu kralja Milutina, u Gračanici, koja simbolično prikazuje patnju i stradanje našeg naroda. Pesma Simonida pripada ciklusu pesama koje slave srpsku nacionalnu prošlost i kulturu. Objavljena je 1907. godine i pripada Kosovskom ciklusu Rakićevih pesama.
Simonida
Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.
Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;
I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,
Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na iščađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, –
Tvoje već davno iskopane oči!
Cilj Rakićevih pesama bio je da pomognu u jačanju nacionalnih osećanja i svesti kod Srba u tim teškim vremenima, i u tome je zaista i uspeo, ali vremenom je zbog ove pesme jedan događaj pretvoren u mit. Naime, na fresci su oštećene oči čuvene kraljice, a veruje se da su ih Albanci oskrnavili, s obzirom na to da su u tom periodu, a i kasnije, masovno upadali u srpske manastire i crkve, pljačkali ih i skrnavili, a to piše i sam Rakić u pesmi.
Međutim, u ovom slučaju to verovatno nije istina. Pesnik je sigurno znao da je pretpostavka da su Simonidine oči oskrnavili Arbanasi, odnosno Albanci, malo verovatna. U brojnim naučnim radovima koji se bave narodnim običajima zabeleženo je verovanje da prah sastrugan sa očiju slike nekog sveca leči vid. O ovom običaju, osuđujući ga, piše i vladika Nikolaj Velimirović, pa je, što se Gračanice tiče, verovatnije da su fresku oštetili hrišćani.
Ali oštećenje freske manje je nego što se misli. Prema navodima Luke Mičete, pisca knjige „Stefan Prvovenčani, biografija prvog srpskog kralja“, slikari konzervatori Zdenka i Branislav Živković su u toku konzervatorskih radova izvedenih u Gračanici između 1971. i 1976. očistili naslage sa očiju ove freske i videlo se da one nisu potpuno oštećene, a vidi se i njihova boja - svetloplave su. Ili onaj ko je pokušao da oskrnavi fresku nije uspeo u svojoj nameri da potpuno iskopa oči lepe srpske kraljice, ili on to nikada nije ni pokušavao, već je neki Arbanas samo izmišljeni krivac za zločin koji nikada nije izvršen. Istinu verovatno nikada nećemo saynati.
Publicista Sava Dautović citirao je poznatog konzervatora i pisca Svetislava Mandića, koji u svom "Dnevniku" iz 1975. godine beleži da je "priroda oštećenja takva da se može reći, u celini uzev, da su oči sačuvane". On se zalagao da konzervatori fresku ne popravljaju.
- Ako konzervator eliminiše oštećenja, rupe koje danas izgledaju kao oči, uništiće time onaj momenat koji je, u stvari, rodio pesmu. Eliminisao bi samim tim i dragocenu pesmu - napisao je Svetislav. Iz tog razloga fresci do danas nisu retaurirane oči.
Ko je kraljica Simonida?
Vizantijska princeza i srpska kraljica Simonida (1294 - 1345) imala je samo pet godina kada ju je njen otac, vizantijski car Andronik Paleolog udao za srpskog kralja Milutina i poslao na srpski dvor. Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije u proleće 1299. Ovo je bio politički brak i Simonida je bila garancija mira i prijateljstva između Vizantije i Srbije.
Prema sporazumu, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, Simonida je trebalo da bude vaspitana na srpskom dvoru sve dok ne bude bila dovoljno zrela da preuzme bračne obaveze. U Srednjem veku, mlade plemkinje su postajale punoletne obično sa 12-13 godina i tada su najčešće udavane.
Posle 22 godine braka sa Milutinom, Simonida se posle Milutinove smrti 29. oktobra 1321. godine zamonašila u manastiru Svetog Andreje u Carigardu, gde je svu svoju ljubav posvetila Bogu. Umrla je u Zihnijskom manastiru kod Sera u hramu Svetog Jovana Preteče i tu je sahranjena. Tu crkvu je kasnije iznova podigao car Dušan, postavši njen ktitor.
Freska Simonide u manastiru Gračanica, u crkvi Svete Bogorodice, naslikanoj oko 1320. godine, se smatra jednom od najvrednijih fresaka srpskog srednjovekovnog slikarstva. Freska se nalazi u prolazu između priprate i naosa. Kralj Milutin je na južnoj, a kraljica Simonida na severnoj strani. Odozgo iz temena luka, blagosilja ih Hristos. Na fresci, Simonida ima raskošnu haljinu i ogrtač, u levoj ruci drži žezlo, a na glavi joj je kruna.
Nedavno je izrađena kruna kraljice Simonide u zlatarskoj radionici Marsela i Simona Čivljaka po uzoru na fresku iz manastira Gračanica. Kruna je izložena u Istorijskom muzeju Srbije.
(Kurir.rs/M.F.)
Bonus video: