Kako god. Kad god je situacija stani-pani, Vučić donese ispravnu odluku, ne obazirući se na to da li se ta odluka protivi njegovim najdubljim uverenjima i preferencijama. U datom slučaju, recimo, siguran sam da bi se Visoko Mesto vrlo rado privremeno premestilo u Kazanj, ali je - izvagavši koristi i štete od tog odlaska po njegovu i Srbijinu istoriju i život - reklo istorijsko njet, doduše tiho, ali takva su vremena, šta da se radi.
Utuvite ovo wanna-be visoka mesta: ne ostaje se na vlasti dvanaest godina - sa izgledom da se ostane još zadugo - ukoliko se ne donose odluke koje nisu neprijatne samo opštenarodnom nego i ličnom srcu.
Kremaljska floskula, citiram: „Rusija ima razumevanja za položaj Srbije“, u prevodu znači samo jedno: da Rusiji odgovara upravo ovakva - ni na Istoku, ni na Zapadu, ni na nebu, ni na zemlji - pozicija Srbije. Da joj to počem ne odgovara, drugačije bi ta floskula bila formulisana. Rusija, naime, nema razumevanja ni za koga osim za sebe.
Možda se pitate: zašto to Rusiji odgovara. Evo zašto, što reko Blic. Zato što Rusiji poslovi u Srbiji idu isto tako dobro kao da je Srbija punopravna članica Zajednice nezavisnih država, od kojih u nekima Matuška uživa značajno manju podršku stanovništva nego ovde.
Ne bi, dakle, imalo smisla da Kremlj podiže ton. Ako bi tako učinio - jednog dana će možda i učiniti - srpske akcije bi vrtoglavo skočile na zapadnim berzama, bile bi preduzete zapadne kontramere, a moglo bi, daleko bilo, doći i do smandrlj prijema u EU. Što, naravno, ni za „i“ ne bi umanjilo opštenarodno rusko-srpsko prijateljstvo. Ali znate kao to ide: taknuto-maknuto.
Slično razmišlja i „kolektivni zapad“. Srbija - čitaj Visoko Mesto - uprkos rusofiliji, slavjanofiliji i briksofiliji - dovoljno je saradljiva i, što je najvažnije, osim verbalno, ne kenja po regionalnom dvorištu.
Gotovo sam siguran da „kolektivni zapad“ ne bi promenio odnos prema Srbiji i Visokom Mestu čak i u slučaju da je Vučić otputovao u Kazanj, naravno pod uslovom da obavi telefonski razgovor s kolektivnozapadnim „tamo gde treba“, kao što je to uradio s kremaljskim najvišim mestom.
Iz napred rečnog proizilazi da ni Istok ni Zapad ne računaju ozbiljno na Srbiju, ali to nije ništa novo, tako to traje vekovima, a nije nepoznato da niko ni na koga ne računa ako pretendent na uračunatost - da ne kažem baš uračunljivost - nije 100 odsto na strani račundžije, tj. krčmara.
I to će tako - tj. „ovako kako nikad nije bilo“ - ići sve do konačnog raspleta globalnog sukoba, kada će - takođe po ko zna koji put - pobednik doneti odluku na čijoj će Srbija biti strani. A ako se prilikom donošenja odluke neko uskurči, čuće ono što je od Čerčila čula neka dobra duša: „A je l’ ti nameravaš da živiš u Srbiji, a?“