Ipak, ima jedno „ali“, a ono se odnosi na Vladimira Đukanovića, političara. U toj situaciji Vladimir Đukanović zaista bi morao da se ujede za jezik. Međutim, pošto je Vladimir Đukanović odavno odlučio da ne želi da bude političar, niti ima nameru da bude na bilo kakvoj političkoj funkciji, što državnoj, što stranačkoj, onda baš i ne mora toliko da se suzdržava, te ono što mu je na duši trudiće se i da iznese.
Razlog je većinsko shvatanje bavljenja politikom kod našeg naroda, posebno u vladajućim garniturama, koja god da stranka vlast ima u svojim rukama, koje se nikada neće promeniti i shvatio sam da tu meni nije mesto. Ono na čemu sam zahvalan Aleksandru Vučiću je činjenica da je pod njegovom vlašću obezbeđen odličan privredni ambijent i da se privatni sektor razvio, te da za nas advokate generalno ima posla, ko hoće da radi, pa sam sebe u tome pronašao i živ se ne bih vratio u aktivnu politiku. Bogu hvala, mogu da zaradim dovoljno da prehranim porodicu i da ne oskudevamo ni u čemu, što je za miran život bez stresa sasvim dovoljno. Jednostavno, ne želim više da me boli glava od laktaroša i pokvarenjaka koji zarad svoje zadnjice i pozicije nameštaju svoje stranačke kolege izmišljajući im afere koje kroz šurovanje sa opozicijom i opozicionim medijima plasiraju u javnost. Nije vladajućoj stranci ovakva besmislena opozicija problem, već ološ u njenim redovima koja je spremna da za tepsiju ribe svakog od nas proda. Meni se to do te mere zgadilo da jednostavno nemam više snage to da trpim i gledam. Smučilo mi se da se pravim blesav i da ne vidim njihovu bahatost, bezobrazluk, ružno ophođenje prema građanima, bogaćenje i luksuzan život. Odvratno mi je kako pozicije koriste za lični interes. Povraća mi se od činjenice da svega nas nekoliko funkcionera SNS izgine tokom kampanje i u medijima se bori za Vučićevu politiku, a zauzvrat budu medijski linčovani, jer nas baš nameštaju naše kolege.
Funkcija me ne zanima, nikog živog nikada nisam ugrožavao, nikome poziciju nisam ugrožavao, pa mi nije jasno zašto sam raznim Brutovima smetao i zašto su me bestidno nameštali kako su stigli. Zašto su tako brutalno opanjkavali Andreja Vučića, Danila Vučića, Milicu Vučić? Zašto su im smetali članovi porodice onog bez kog oni ne bi postojali? Da se ne kriju iza imena Aleksandra Vučića, za njih ne bi ni familija glasala.
Eto, razmišljam se, sebi za dušu, neki podkast da pokrenem, jer oni su danas apsolutni hit. Možda će se jednog dana shvatanje politike kod našeg naroda promeniti, možda će ljudi početi da razmišljaju da je politika delatnost za opšte dobro, a ne arena u kojoj su političari krvoločni gladijatori koji jedni druge jedu, jer im je samo sopstveni interes najbitniji. Možda sam utopista, ali svakako ravnodušnost prema politici, koja je kod mene kao vatrenog aktiviste nastupila, dovoljno govori da je potrebna neka radikalna promena u društvu u vezi sa shvatanjem politike.