Devedesetih godina najpopularniji „nosač zvuka“, kako se to danas popularno kaže, bili su diskovi. To je bilo vreme piraterije - sve što vam od muzike treba moglo je da se kupi od uličnih prodavaca. U ovom biznisu vrtele su se ogromne pare, a gubili su samo izvođači, koji od prodaje nisu videli ni dinar. Priča kaže da je Arkan, kad je Ceca izbacila novi album, došao pred beogradski SKC, u to vreme najveću berzu piratskih izdanja, i da je nalupao šamare prodavcima koji su ga nudili „na divljaka“. Uz ozbiljno upozorenje da će sledeći put biti stroži.“Kukavica“, ili koje su pesme već tada bile hitovi, od tada je mogla da se kupi samo regularno, što znači da je Ceca dobijala nadoknadu za svoj rad. Bio je to prvi slučaj efikasne zaštite autorskih prava u Srbiji... Ali kao i sve ostalo što je dobro, kratko je trajalo.
Evo, recimo, šta se dešava s muzičkom zaostavštinom Bore Đorđevića.
Sergej Trifunović i društvo dosetili su se da organizuju koncert Čorbinih pesama velikom pevaču u čast i da zarađene pare ulože u njegov spomenik.
Šta sa ovom idejom nije u redu?
Ništa. Između ostalog, ne podiže se spomenik - gde? ko? - tako, na oruk, niti to radi ad hok grupa građana. Čak i za zafrkanciju sa spomen-obeležjem Rokiju u Žitištu bilo je potrebno da se uključi cela opština! Osim toga, ne prikupljaju se pare na takav način, kao na vašaru, pronošenjem šešira. Ne dovodeći u sumnju lično poštenje svakog učesnika ove akcije, ova stvar je nezgodna i, kao mladi kajmak, potencijalno sklona kvarenju.
To su, međutim, samo tehnikalije. Veći je problem što ni porodica Bore Đorđevića ni članovi benda Riblja čorba nisu obavešteni o nameravanom koncertu. Nekoliko dana posle Borine smrti imali smo već sličan slučaj - vlasnik nekog kluba dosetio se da „pevaču oda počast“ na sličan način i bio upozoren da tako ne biva... Da je iz ovoga izvukao pouku, Sergej je mogao da izbegne neprijatnu situaciju. Ovako, ljubazno mu je zahvaljeno što poštuje Boru, ali je i obavešten da ni porodica ni bend ne odobravaju njegov poduhvat.
I tu dolazimo do autorskih prava.
Kao što niko ne može da emituje Sergejev film a da to ne plati, ili, sačuvaj bože, da njegov lik stavi na reklamu za parfem, kafu ili lek za šuljeve bez njegove saglasnosti i eventualne pravične nadoknade, tako je i za upotrebu Borinih pesama potrebna dozvola njegovih naslednika. A oni su je, na veoma pristojan način, Sergeju i njegovim preduzimljivim prijateljima uskratili. (U nekim komentarima moglo se pročitati da „ostavinska rasprava nije završena“ pa porodica još nije vlasnik Čorbinih prava. Reč je o džiberskom pokušaju da se zaobiđe zakon, jer bi to značilo da su autorska prava u periodu između smrti autora i otvaranja testamenta svima dostupna, da lutaju kao duša pre četrdesetodnevnog pomena...)
Šta sad imamo? Glumac i kompanija najavljuju da neće odustati od svog nauma. Na učtivost porodice i benda odgovaraju čak bezobraznom zamerkom da se „busaju autorskim pravima“!
I tu dolazimo do suštine ovog spora: stvar je pristojnosti hoće li se poštovati volja najbližih pevaču kojeg, navodno, toliko poštuju - neizdrživo - pa moraju da mu odaju počast čak i ako porodica to ne želi.
Ali autorska prava nisu stvar sentimenta, a to bi i Sergej i njegovi kompanjoni, glumci i muzičari, najbolje morali da znaju. Od njih žive.
N. N.