Serija "Nobelovac" podseti me, a i moju Jovanu, na zdanje na Andrićevom vencu, koje pohodismo minule zime. Stan u kom je poslednjih 17 godine života proveo nobelovac i u koji je ušao kad se, konačno, oženio svojom Milicom Babić. Stan u kom je njegova radna soba ista kao i onog 13. marta 1975, kada je izdahnuo. I stan koji već pola veka čuva jednu mandarinu - gotovo pocrnelu, ali živu, za koju se veruje da ju je Andrić doneo iz Herceg Novog! Ali nije stigao da je pojede.
Hoće ćerka mi da bude književnica. Uveliko piše priče. Al' nije nešto rada da čita. Džaba i govorimo da knjigama mora rečnik da izgrađuje, preča posla ima - drugari, napolje, pubertet već uzima maha...
Te prošle zime, a beše tad četvrti razred, velim - ajmo u Muzej Ive Andrića. Kad vidi silne knjige, pa još u stanu nobelovca... Sinonim za Iva Andrića joj je Višegrad. Zapravo restoran hotela kraj same ćuprije, gde uvek svratimo kad nas put nanese. S te terase, uz dobru a nimalo skupu hranu, i nestvarni pogled na ostavštinu Mehmed-paše Sokolovića, sve je uživanje.
- Znaš li kakva je oluja i kiša udarila kad smo ručali kod mosta. Sunce i vrelo, i odjednom kiša i vetar, poruši i poplavi sve po terasi. Nesta struje, spusti se mrak, kao horor - Jovana će drugarici dok se penjemo stepenicama da objasni ko je Ivo Andrić.
- Ja ću biti književnica - ko iz topa s vrata će Mariji Petrović, kustoskinji Muzeja Grada Beograda, koja nas dočekuje u stanu u koji se dugogodišnji "prijatelji" useliše kad se venčaše 1958, pošto je Milica Babić, žena Nenada Jovanovića, Andrićevog prijatelja i atašea za štampu u ambasadi u Berlinu, postala udovica.
Prva vitrina - detinjstvo, škola, izvod iz matične knjige rođenih...
- Kao što vidite, upisan je kao Ivan Andrić, kršten u katoličkoj veri. Piše i da je rođen 9. oktobra 1892, ali je on sam rođendan proslavljao 10. oktobra - priča Marija.
A Jovana gleda svedočanstvo iz gimnazije. Sve jedinice, dvojke i trojke. Ovih potonjih koliko hoćeš.
- Ovo je austrougarski sistem vrednovanja ocena, tako da je jedinica kao petica danas, dvojka kao četvorka, a trojka je trojka - Marija će.
- Vidi, imao je trojku iz matematike! A ja baš juče dobih trojku iz matematike - eto je Jovana, koja je uglavnom imala petice.
- Pa ja sam kao Ivo Andrić!
- On je zbog matematike i ponavljao sedmi razred - nasmeja se Marija.
Evo je slika s prijateljima iz Mlade Bosne, mada Principa na njoj nema, pa prvo izdanje "Ex Ponta", prvog mu značajnijeg dela.
- "Ex Ponto" je napisao tokom boravka u zatvoru u Mariboru, gde je na početku Prvog svetskog rata poslat kao politički zarobljenik. Objavljen je na kraju rata, 1918. Međutim, najznačajnija dela piše tokom Drugog svetskog rata, kada boravi u Beogradu, u Prizrenskoj ulici, kod prijatelja. Na "Drini ćupriju", "Gospođicu", "Travničku hroniku" objavljuje na kraju rata, 1945 - priča naš vodič.
Diplomatski pasoš iz 1939, dok je boravio u Berlinu, poslednjoj diplomatskoj "stanici".
- Nevoljno je boravio tu sve do bombardovanja Beograda 6. aprila 1941 - kazuje Marija.
Neizostavni Nobel - slike s ceremonije od 10. decembra '61, ali i one gde ga opsedaju novinari ovde, u stanu.
Dva puta je testament pisao, ali je važeći onaj koji je izustio. Jer prvim, koj gledamo u vitrini, sve ostavi voljenoj Milici. Ali ona je umrla još 1968, nakon 10 godina braka, u kući u Herceg Novom.
- Zato piše drugi testament, kojim sve ostavlja Miličinoj majci Zorki, koja je živela s njima ovde, u stanu. Međutim, i Zorka je preminula pre Andrića i zato je ostavio usmeni testament, koji je kasnije potvrđen na sudu, a kojim je sve ostavio Gradu, odnosno Beograđanima. I Grad Beograd je 1976, na prvu godišnjicu smrti nobelovca, otvorio ovaj muzej - priča Marija.
Prolazimo pored radija, na kojem se može čuti govor s dodele Nobelove nagrade. Nasred sobe dva odela. Ono koje je nosio kao diplomata u Berlinu i koji je kreirala njegova tada prijateljica Milica Babić, profesorka i vrsni kostimograf. I, naravno, odelo s dodele Nobela.
S druge strane sobe - Nobel - diploma i zlatna medalja. Potrčaše deca da se slikaju. Diploma se radi za svakog ponaosob, a na ovoj je naslikan most, šta bi drugo.
Kraj jednog pisma porculanski Buda. "Draga prijateljice...", piše Milici Andrić iz Pekinga, na ćirilici, te 1956. Tad joj je drugo prezime bilo Jovanović. Dve godine kasnije iza Babić stajaće Andrić. O čemu svedoči izvod iz matične knjige venčanih, tik iznad tog pisma. Iva i Milicu, oboje srpske nacionalnosti, kako piše u dokumentu, 27. septembra 1958. venčava Aleksandar Vučo.
Evo je Andrićeva pisaća mašina.
- Nije je ni koristio, uglavnom je Vera Stojić ispravljala gramatičke greške na njoj - veli Marija.
Kutija za pisma i nož za otvaranje koverti, mikrofon, dvogled... Ali i kamenje i kosti.
- Skupljao je različito kamenje, kosti, drvca, želeo da napravi mini prirodnjački muzej, što je i imao u kući u Herceg Novom - na čuđenje dece dok gledaju kosti, kazuje Marija.
Na ulazu u radnu sobu crveni kanap. Ne može se unutra.
- Ne ulazimo u nju jer poštujemo Andrića, koji je želeo da tu niko ne boravi. Jeste jedino Milica Babić gledala televiziju, ali vrlo retko. Ovde baš ništa nije promenjeno, sve je potpuno autentično - priča.
Rukopis na radnom stolu, olovka na njemu. Naočare pored. Kao da je izašao nakratko. Samo što se ne vrati da nastavi...
Ali bezmalo pola veka nije tu. Međutim, toliko jeste mandarina. Još se drži u vitrini dnevne sobe.
- Veruje se, a anegdota je, nemamo dokaz za to, da ju je Andrić doneo iz Herceg Novog. Čuva se ovde već pola veka - Marija će dok nas ispraća.
- Ljudi, biću nobelovac! Pazite, nobelovac! Ivo Andrić je imao trojku iz matematike i bio nobelovac! Na pravom sam putu - javlja Jovana redom drugarima, babama...
Bonus video: