Volim tu našu familijarnost, ali kad sam sa detetom... Miloš Biković o obožavaocima koji mu prilaze na ulici, kad je sa sinom reaguje strogo
Biković otkriva kako izgleda rad na srpskom i ruskom tržištu, kakvi su fanovi tamo, a kakvi ovde
Milošu Bikoviću se poslednjih godina suzio broj mesta gde bi mogao da ode, a da ga ne neko ne prepozna. Rad na više tržišta čiji filmovi se svuda distribuiraju učinio ga je prepoznatljivim u mnogim zemljama, ipak on se snalazi.
- U mom slučaju, odeš u Mađarsku. Mogu otići gde nema naših i ruskih turista. To je jedna vrsta blagoslova kada možeš da se utopiš u masu i budeš običan čovek, tada ne gubiš dodir sa realnošću, normalno radiš sve kao što si radio pre 15 godina, pre nego što si postao popularan. Ja tada odmorim.
Tamo gde ne može da odmori su život pod medijskom lupom, fotografisanja sa fanovima i crveni tepih. Da li ga voli ili ne.
- Volim zato što on označava praznik filma, da smo se okupili da odamo počast filmu, ali nemam želju da idem često po crvenom tepihu jer samo značenje vuče korena iz nečega malo ružnijeg. Doduše, jedan od omiljenih festivala mi je Kustendorf gde su crveni tepih i sve te pompe oko filma zabranjeni, to mi još više prija.
Godinama unazad Miloša Bikovića gledamo u različitim ulogama od romantika preko komičara do Maraša koji je zagrizao u kriminal, a sada naučinka, uskoro i pevača.
Da li je sam težio tome da ne bude ukalupljen ili se prosto tako desilo, ogovara u nastavku:
- Težio sam ka tome i imao sam malo sreće, ali sam i na tome radio mnogo da bi to bilo tako. Odlazak u Rusiju mi je u tome pomogao jer su me tamo potpuno drugačije doživljavali.Počeo sam sa dramskim likovima ali sam se otvorio kao glumac komedije. Ovde me više znaju kao nekog romantičnog junaka: “Šešir profesora Vujića” ili Tirke, a kasnije kao Maraša što je delimično drama i kriminal. U Rusiji kao glumca komedije i to je blagoslov da se na različitom tržištu na različite načine razvijate...
Različita tržišta, donose veliku popularnost i fanove svih uzrasta. Pokojni Bora Đorđević je duhovito pričao kako mu u Sloveniji prilaze sa “izvinite”, a u Srbiji uz pljesak po ramenu i po koju psovku.
- Više je to stvar mentaliteta. Vrlo će ređe Rus da vam fizički priđe, a mi smo ovde više familijarni pa u toj familijarnosti često brišemo granice, nekada u pozitivnom, a nekada u negativnom smislu, pa se izbrišu granice poštovanja. Ja volim tu našu familijarnost ali nisam uvek spremna na nju.
Imam dva pravila, jedno je kada sam sa detetom ja se ne fotografišem, moje vreme ja mogu da poklonim mojim poštovaocima ali vreme koje poklanjam svom detetu ne mogu nikome da poklonim, to je njegovo.
Kada mogu i kada sam raspoložen ja odgovorim na nju, kada ne mogu budem ljubazan ali to za te ljude može da deluje kao hladan tuš. Zamislite sada kada bih se ja grlio sa svakim, naročito ako je neko u nekom stanju... ne možete odgovoriti na isti način, naročito ako ste trezni, objašnjava Miloš da ima raznih susreta, ali da se mališanima uvek odazove.
(Kurir.rs/Blic/I.M.)
BONUS VIDEO: