Na jednoj od najposećenijih promocija na Sajmu knjiga bez sumnje najefektniju sliku stvorio je dečji pesnik Ljubivoje Ršumović govoreći o knjizi Milivoja Pavlovića "Deset portreta i deset razgovora". I dok su se profesori književnosti mučili da odrede žanr ovog kapitalnog izdanja pozivajući se na definicije iz teorije književnosti, Ršumović se oslonio na iskaz svog maloletnog unuka. Videvši Pavlovićevu obimnu knjigu, s više od 700 stranica, pesnikov unuk spontano je nazvao ovaj jednotomnik - "knjigom džinom".
Pola veka istorije
To je podstaklo Ršumovića da se nadoveže ocenom kako ova knjiga džin govori o pravim džinovima srpske književnosti - o Selimoviću, Crnjanskom, Kišu, Ćopiću, Ćosiću, Matiću, Kulenoviću i još ponekom. Svi odreda su školski pisci, i za svakog u Pavlovićeva knjizi postoji zaokružen portret - presek kroz ukupni književni opus i opširan intervju, vođen tokom proteklih pola stoleća, tokom kojeg se Pavlović bavio najpre novinarstvom, potom javnim poslovima u kulturi i informisanju, da bi završio kao univerzitetski profesor emeritus. Stigao je da u dva mandata bude i ministar informacija, a punih sedam godina bio je direktor Radio Beograda (kada je bio najslušaniji u Srbiji).
Na promociji, kojoj je prisustvovalo mnogo uglednih ljudi (među njima i dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, potom nekoliko članova SANU), nisu se štedeli komplimenti povodom ovog ambicioznog projekta i načina na koji Pavlović prevazilazi efemernost novinskog teksta. Složena pitanja razumevanja i tumačenja književnog dela, i često zamršeni svet literature, Pavlović razrešava dijalogom, kroz razgovor s našim najvećim piscima, u vreme kad je njihovo delo bilo uglavnom zaokruženo. Kako je primetio akademik Slobodan Grubačić, Pavlovićeva knjiga u nekoliko slučajeva sadrži poslednje, gotovo testamentarne reči najvećih pisaca.
To se ponajpre odnosi na reči Miloša Crnjanskog o saradnji i sukobima s dvojicom takođe velikih iz njegove generacije, Andrića i Krleže. U vreme kad je ovaj razgovor vođen i autorizovan (pre pola veka, kad je "Roman o Londonu" ovenčan Ninovom nagradom), Crnjanski je tražio od Pavlovića da taj antrfile o Andriću i Krleži izostavi, pošto su još bili živi. Pavlović je, iako nerado, uvažio ovaj zahtev, ali je umetak sačuvao. Sada, u okviru opsežne priče o Crnjanskom, ilustrovane nizom nepoznatih fotografija, dnevničkih beležaka i delova prepiske, donose se i ranije izostavljeni fragmenti, uz slikovit opis atmosfere i okolnosti u kojima je intervju vođen.
Uz sve to, knjiga donosi i zvučni zapis (u tehnici QR koda, jednostavnoj za upotrebu posredstvom mobilnog telefona) u kom Crnjanski recituje desetak minuta dugu poemu "Lament nad Beogradom", svoje poslednje pesničko delo.
Postoje slični audio-zapisi i ostalih zastupljenih velikana. Pavlović je u intervjuu sa Skenderom Kulenovićem zabeležio pesnikovu rekonstrukciju okolnosti u kojima je, avgusta 1942, za vreme nemačko-ustaške ofanzive na Kozaru, tokom jedne noći, uz svetlo baterijske lampe, rukom zapisao besmrtne stihove o Stojanka s Knežopolja koja, oplakujući svoja tri mrtva sina - Srđana, Mrđena i Mlađena - poziva u borbu za oslobodjenje od okupatora. Kao vredan poklon čitaocima, Pavlović i ovde, u istoj tehnici, donosi zvučni zapis u kome Kulenović recituje svoju poemu o Stojanki, glasom rapsoda i u maniru najvećih dramskih umetnika. U knjizi su zabeležene i Kulenovićeve predsmrtne reči o nesporazumu koji ga je, po svemu sudeći, koštao života. Već bolesnom pesniku, s preležanimn infarktom, sekretarica Nina u podne je javila da je dobitnik nagrade za roman "Ponornica", i zamolila ga da spremi izjavu, a uveče mu je urednik kazao kako je sekretarica prenela pogrešnu vest, jer je nagradu dobio drugi pisac (danas sasvim zaboravljen). Povređeni i oboleli pisac umro je posle nekoliko dana.
Mala moja...
Knjiga Milivoja Pavlovića sadrži i poslednje reči Danila Kiša pred njegovo iseljenje iz Beograda u Pariz, gde je i umro, budeći se - kako je rekao Pavloviću - u bunilu i neznanju da li je na Voždovcu ili na Monparnasu. U audio-zapisu Kiš čita svoju autoironičnu biografiju. Branko Ćopić govori o danima razuzdanog detinjstva i recituje pesmu "Mala moja iz Bosanske Krupe" - nešto pre nego se, dospevši u tešku depresiju, strmoglavio na beton s mosta preko Save koji se zove po jednom drugom Branku, Radičeviću.
Veoma su zanimljivi i delovi razgovora s Dobricom Ćosićem, tačnije tri odvojena razgovora spojena u jedan. Prvi, najstariji, vođjen je davne1970. godine i nije mogao biti objavljen u listu kom je bio namenjen, niti u bilo kojim drugim novinama. Ćosić je tada, kao predsednik "nacionalističkog legla" u SKZ, bio zabranjeni pisac. Čitaoci ove knjige mogu sada premijerno da saznaju šta je sve Ćosić izrekao o društvu i politici pre više od pola veka, uključujući i audio-zapis o nastanku čuvenih romana "Vreme smrti" i "Daleko je sunce".
Na promociji su govorili i Mladen Šarčević, direktor Službenog glasnika, Selimir Radulović, upravnik Biblioteke Matice srpske, i književni istoričar Jovan Pejčić. Ovaj poslednji, poznat i kao autor zapažene knjige o teoriji i istoriji književnog intervjua, naglasio je kako Pavlovićeva razgovori s piscima, posebno u ovoj knjizi, spadaju u sam vrh ovog žurnalističko-književnog podžanra, u kom je kod nas publikovano oko 500 knjiga.
Milivoje Pavlović govorio je, na kraju, o zanatskoj dimenziji i preduslovima dobrog književnog intervjua.
Nema više takvih pisaca
- Intervju nije spontana, usputna razmena mišljenja o svemu i svačemu, već složena mreža odnosa, ozbiljan dijalog kome prethodi temeljna priprema - rekao je Pavlović.
- Razgovor ima svoju relativno čvrstu strukturu, jasne ciljeve, dijalektiku pitanja i odgovora, poentu. Da li ćete od sagovornika dobiti prave odgovore, u najvećoj meri zavisi od energetske nosivosti pitanja, od njihove formulacije, pa i intonacije. Sagovornika treba pažljivo slušati, jer odgovor može biti novo izvorište pitanja... Novinar i pisac uvek se nalaze u asimetričnog poziciji. To nije razgovor ravnopravnih, ma koliko se novinar pripremao. Reč je o igri moći u kojoj je od novinara dovoljno ako se bar trudi da se misaono približi sagovorniku. Ja sam tom idealu težio, a rezultat imate između korica ove knjige. Sa ovoliko godina, i ovim iskustvom, ja bih sada možda mogao i bolje razgovore da sačinim. Ali više nema tih pisaca, niti književnost, čini mi se, sada ima tako važnu društvenu ulogu.