Meni je tog 7. juna 1993. godine vreme stalo. Bilo je to oko 22 časa... Spremali smo se za spavanje u Draženovom stanu na 14. spratu. Tog dana posle podne nas je nazvao sa aerodroma u Frankfurtu, rekao je da je poslao prljavu odeću i da će doći za dva dana. Javila sam se, mislila sam da on zove. Ženski glas je upitao da li je to stan Petrović. Bila je to Makedonka, prevodilac, slabo je govorila hrvatski. "Vaš sin je poginuo", rekla je. Te reči...
Ne znam kako sam ih preživela. Krenula sam prema terasi, u tim trenucima ne možete da kontrolišete telo. U šoku ste i mozak reaguje drugačije. Moj suprug Jole je bio prisebniji, uhvatio me je, sprečio najgore i spasao me. Hvala mu, jer sada mogu da odradim sve za Dražena. Da mit o njemu nastavi da živi. Da ono što je uradio u kratkom životu ostane zapisano kako dolikuje, da se prepričava generacijama. I to me je održalo. Moj psihijatar rekao mi je: "Gospođo Petrović, kad ste takvu decu odgojili, sada se izborite za svoj život. To možete samo radom." Poslušala sam ga i počela priču s muzejom.
Moj Jole
Tragediju je najteže podneo Aca. Bez podrške supruga ne bih uspela. Jole i ja smo se upoznali 1. maja na Slapovima Krke. Bio je naočit i mnoge su Šibenčanke bile u njega zaljubljene. Na Slapovima sam bila s prijateljicom. Primetile smo da nas gleda, ali nismo znale koju od nas. Bila sam nekako skrušena i neka ljubav nije mi baš bila na umu. Ali, eto, dogodila mi se. Kad mi je Jole prišao da se upoznamo, sve je bilo jasno. Počeli smo izlaziti. Imala sam 17 godina. Udala sam se za njega godinu dana kasnije. Iznajmili smo stan u kući Jadronjića kod gimnazije i tu se rodio Aleksandar. Tu, u podstanarstvu, proslavio je svoj prvi rođendan. Kasnije smo dobili stan kod doma zdravlja, a onda smo se, malo pre Draženovog rođenja, 1964. godine, preselili u stan u Preradovićevoj ulici na kućnom broju 3.
Udala sam se vrlo mlada. Imala sam tek 18 godina. Moj suprug Jole rođen je u Hercegovini, ali je bio šibenski stipendista i nakon završene upravne škole u Zemunu došao je da živi u Šibenik. I dalje imamo rođake u Zrenjaninu i Zemunu. Moj suprug je ostao poslednji, svi su preminuli, braća i sestre. Jole je živeo u Dubrovniku kao mali, pa je dobio stipendiju u Šibeniku, gde smo se i upoznali. Radio je odgovoran i težak posao u policiji i bio je često na putu. Došla su i deca. U tim okolnostima nisam mogla da tražim posao. Želela sam što je moguće više biti s decom, a trebalo je nešto i privređivati. Spasonosna formula bila je - ostati uz decu i šiti kod kuće. Tako sam šila i bila uz decu.
Imao pet kilograma
Rođen je kao vrlo velika beba, skoro pet kilograma. Imala sam težak porođaj. Doktor koji me je porodio imao je sina Dražena i po njemu je i dobio ime. Bio je poseban od rođenja. Kao mali, nije puno pričao, tako da smo se brinuli, ali kad je trebalo nešto da kaže, to je toliko bilo snažno i moćno za dete od godinu ili dve, pa smo mi u porodici shvatili da imamo nešto posebno i prema njemu smo se svi odnosili kao prema nekom daru koji je došao. Čuvao ga je pogotovo stariji brat Aleksandar od pet i po godina. On je preuzeo ulogu oca i majke jer je obožavao svog brata baš zato što je bio poseban. Zbog Ace se zaljubio i u košarku.
Moj Aco
Aco je igrao i bio je veoma dobar, uveo je Šibenku iz hrvatske u Drugu ligu. Dražen je uvek hvatao njegove konce, uzeo bi Acinu torbu da ide s njim na trening. Zapravo je bio maskota dvorane u Šibeniku. Ako nije bilo dečaka, trenirao bi s devojčicama. Ma bio je kao curica. Tih, nije mnogo pričao. Čak su me upozoravali da moram s njim više da komuniciram. Kasnije sam shvatila da je on zapravo više razmišljao i da je bio jedna vrsta genija. Njemu nije bila potrebna statistika, Dražen je posle utakmice sve već imao u glavi, koliko je dao koševa, koliko promašaja i ostalog... To je bilo čudesno.
Aco je njega zvao Kamenko zato što je u početku imao takav šut. Dražen bi znao da kaže: "Pokazaće njemu Kamenko kako se radi i igra." A bio je veliki radnik. Zapravo, pokupio je sve najbolje osobine od svih i nikada ga nije trebalo terati da trenira. On je sam sebi postavio ciljeve i ništa nije moglo da ga poremeti.
Važna lekcija
Kada je Dražen u Šibeniku već postao zvezda, jednom je došao kod mene u biblioteku dok sam jednom detetu naplaćivala kaznu. On mi je rekao: "Mama, nije on hteo da ukrade knjigu, samo je zaboravio da je vrati." Od tada više nikad nisam naplatila kaznu za kašnjenje detetu. Nekad sam i od njega učila, verujte mi. Jednom sam se posvađala s komšinicom oko nečega beznačajnog, kako se žene ponekad zakače, a on mi kaže: "Zašto joj se nisi nasmejala, više ti nikad to ne bi uradila. Ne možeš, mama, nikoga menjati. Ako s nekim ne možeš, skloni se."
Košarka
Uspehu svoje dece raduje se svaka majka. Moj suprug se jednako kao i ja radovao i strepio, ali on je drukčiji od mene. Jole nije išao na utakmice jer je to za njega bilo previše stresno, a toliku količinu stresa, i dobrog i lošeg, nije mogao podneti njegov bolesni želudac. Kad je Šibenka igrala s Bosnom onu istorijsku utakmicu, celi je Šibenik bio u dvorani na Baldekinu, jedino je moj Jole dok je trajala utakmica šetao rivom (obalom). Mnogima je to bilo čudno, neki su ga zbog toga i osuđivali, ali on jednostavno nije mogao da izdrži toliku količinu uzbuđenja. Treba reći istinu o Acinom i Draženovom ocu. On svoje sinove ni u jednom trenutku nije izneverio. On je bio stub porodice, vodio je računa o svemu i u svemu je stajao iza mene, Ace i Dražena. Pa ja uopšte ne bih mogla da putujem na utakmice i bodrim svoju decu da on nije bio takav.
Isti otac
Dražen je puno toga nasledio od oca. Nije mnogo pričao, ali je uvek nešto mislio. Ovo još nikada nisam ispričala: kao šef policije u Šibeniku, moj muž je uvek pomagao mladim ljudima koji su skrenuli s pravog puta - recimo, kad bi izašli iz zatvora, odveo bi ih u Crveni krst da dobiju odeću i pronašao im zaposlenje. Dražen me jednom pitao zašto tata pomaže tim ljudima kad su loši. A ja sam mu rekla da im tata pomaže da se vrate na pravi put. Takav je bio moj muž. Dražen je pokupio sve najbolje i od oca i od majke. Kada je dao 62 poena za Real u Atini, pa su ga novinari pitali kako je to uspeo, rekao je da pitaju njegovu mamu, koja je pila i slanu i slatku vodu jer se reka Krka ulivala u jezero i mešala s morem. Kod kuće smo se smejali kako sam ja pila tu vodu iz bunara. Sve novine u Španiji su to prenele. Dražen je bio veoma povučen. Najbolje su ga okarakterisali Španci. Rekli su da je đavo na parketu i anđeo u životu.
Studirao prava
Malo ljudi zna da je moj sin studirao Pravni fakultet. Pokojni profesor Šeparović mi je pričao da su studenti dolazili na Draženove ispite da vide da li on zaista zna gradivo ili mu se poklanja ocena. Ali on ne bi izlazio na ispit ako nije bio spreman. Ne mogu ga zamisliti kao pravnika; više ga vidim kao humanitarca. Mislim da ne bi bio trener, već bi radio nešto u čemu bi mogao da pomaže ljudima.
Ljubavi - Renata i Sanja Doležal
Njegova najveća ljubav bila je Renata, s kojom je bio četiri godine. Zatim je bila Sanja Doležal, pevačica Novih fosila, s kojom sam i danas u dobrim odnosima. Renata je bila s njim i u Madridu i u Americi. Kad bi ona otišla, suprug i ja bismo došli. Nismo želeli da bude usamljen. Kada je pre dve godine umro moj suprug, javila mi se Renata. Udala se za Šibenčanina, advokata, sina Draženovog prvog trenera Škarice. Kao da je neko sve povezao. Čudesna priča.
O Draženu i Divcu
Šta se desilo između Dražena i Vlada u Americi? Svi me to pitaju. Oni su se po odlasku tamo svaki dan čuli telefonom. Znam to. Onda se ovde počelo svašta dešavati. Postavila sam Draženu pitanje: "Pa šta je to između vas dvojice, znam da ste stalno bili u komunikaciji, pa to nema veze s politikom..." On mi je odgovorio: "Mislim da ima, između nas ništa nije sporno, ali kao da se nešto dogodilo u vazduhu..."
Prvi susret nakon pogibije
Moram vam reći da je Divac veoma osećajan čovek. Kada se Jure Zdovc opraštao od igračke karijere u Ljubljani, a to je bilo možda godinu dana od tragedije, Divac nas je primetio na drugoj strani dvorane. On je doleteo do nas, toliko nas je zagrlio, reč nije mogao da progovori. Evo, sad se ježim kad pomislim na to. Kad se radio taj film "Jednom braća", mnogi su pitali zašto neki drugovi nisu uradili to. Pa zašto niste? Taj film se gleda po celom svetu. Divac je honorar od filma uplatio u Draženovu fondaciju. Sport vam je jedna porodica, politika utiče malo na njega, ali to je nešto što oplemenjuje čoveka.
O uspehu
Novac mom Draženu zaista nije bio važan. Drago mi je što su to ljudi prepoznali. Kad je s Divcem 1989. otišao u NBA, tamo su se čudili kako on nije isticao sebe, već je pričao da s Balkana dolaze najbolji košarkaši Evrope, posebno iz Dalmacije, jer je takvo kršno područje. Vidite koliko je danas drugačija situacija i koliko se Evropljani cene. Drago mi je što se Draženova želja ispunila. On bi bio srećan danas.
Za kraj
Trenutno pišem knjigu o svom životu, detinjstvu, odgajanju dece i suprugu, koja će imati naslov "Tri života jedne žene". Često pišem u svom kabinetu u muzeju kada nema posetilaca, a trenutno opisujem Acin život, jer je on mnoge u Šibeniku, pa tako i svog brata, zarazio košarkom.
Kurir.rs/ Priredio Lj. R.