Milija Mandić, Miloš Savić Šiljo, Bato, Gojko, Soto, Čedo, Želimir Jokić Bute... Imena koja širem auditorijumu ne znače puno.
No, upravo su oni bili inicijatori stvaranja jednog od najvećih bisera Srbije - čuvene kućice na Drini, koja je možda i najbolji reprezent priče o jedinstvenom skladu prirode i čoveka u našoj zemlji.
Kućica stvorena na steni predstavlja autentični simbol prelepog gradića Bajine Bašte, podno planine Tare u Zapadnoj Srbiji. S vremenom je stekla svetsku slavu. Više nije moguće ni prebrojati stotine i hiljade najpoznatijih medija iz celog sveta koji su kroz tekstove, priče, snimke i slike odali počast čuvenom mestu.
Nastanak kućice se vezuje za „varljivo“ leto 1968. godine. No, vraticćemo se malo više u istoriju. Malo ko zna da je za kućicu vezana legenda koja je povezana s Markom Kraljevićem. Čuveni junak je hteo da pređe na drugu stranu obale kako bi se još jednom obračunao s Musom Kesedžijom. Pošto nije želeo da se njegov konj Šarac pokvasi i eventualno razboli, odvalio je stenu sa obližnjeg vidikovca Crveno brdo i bacio je na sredinu reke. Šarac je sa obale u prvom skoku dohvatio stenu, a zatim drugim skokom prešao na levu stranu Drine. Prema toj legendi, na steni se nalazi otisak njegovog kopita koji se i dan-danas može videti.
Nadmudrili Drinu
Gorepomenuti entuzijasti su kućicu gradili tako što su materijal prevozili čamcima ili, u kasnijim fazama, teže materijale puštali niz vodu pa hvatali kod stene, o čemu nam priča Želimir Jokić Bute, jedan od mladih „čuvara“ kućice.
- Priča o kućici na Drini je ono najlepše što nas odlikuje. Priča o drugarstvu, zajedništvu, jedinstvu, vrednoći... Grupa momaka iz grada je na steni tražila mesto za odmor i sunčanje. Kako je sunce bilo jako, pala je ideja da se napravi kućica kao zaklon. Čamcima se prevoze daske, a Milija Mandić Gljiva gradi prvu brvnaru.
Na Mandićevu inicijativu formiran je Kajak klub Drina, a ubrzo zatim i Ronilački klub Drina, pa je kućica dobila ulogu epicentra sportskog života Bajine Bašte i glavno mesto za razonodu. Doduše, neukrotiva Drina je umela gorko da se poigra s meštanima, pa je od 1968. godine šest puta rušila kućicu. Sadašnja, sedma po redu, drži se od 2011. godine i odolela je zahvaljujući ekipi ljudi koja je pronašla jedinstveno rešenje za opstanak kućice u periodima kada nadolazi ogromna količina vode.
Entuzijasti iz Bajine Bašte koji se brinu o kućici, a koji čine Udruženje kućice na Drini“, napravili su mehanizam upravo za ove posebne situacije.
Oštre i vetrovite zime, koje vladaju u ovom kraju, obilne padavine, pojačane činjenicom da u pojedinim periodima godine ogromna količina vode dolazi iz Crne Gore, odnosno pritoka Tare, Pive, Sutjeske, Bistrice, opasno prete ovom biseru tokom jesenjih i zimskih meseci.
Ojačani temelji
- Kućica je veličine šest puta tri metra. Sastoji se iz dva dela, tri puta tri je unutrašnjost, u kojoj se nalazi adaptirana kuhinjica, a preostalih tri puta tri je u stvari terasa. Kada nadođe voda, koja u odnosu na letnji period naraste i više od deset metara, otvaraju se stranice zatvorenog dela, te tako nabujala Drina prosto juri kroz kućicu - kazuje nam sagovornik.
No, to nije sve. Ova sedma kućica se razlikuje po tome što je na temeljima pojačana stubovima.
- Tokom zime i visokog vodostaja stvari iz kuhinje se dižu na tavan, te tako ostaju sačuvane dok ne dođe proleće. Kućica je izgrađena od jako čvrstog materijala, sva u šrafovima kako bi stranice ostale obezbeđene tokom plavnih perioda. Interesantno je da se mnogo toga što je primenjeno u gradnji ove kućice retko gde koristi u gradnji, pa tako nijedan ekser nije upotrebljen u izgradnji - otkriva nam Jokić.
Bajkoviti prizor kućice na steni koju miluje smaragdnozelena voda Drine dobro je poznata.
Ali da li znate kako izgleda unutra? Zahvaljujući našem sagovorniku uspeli smo da pogledamo iznutra ovo remek-delo. Jokić na obali drži dobro vezani čamac. Gotovo pet minuta traje skidanje svih okova i lanaca koji na obali drže čamac kojim treba da se otisnemo ka sredini reke. Ono što se ne može videti golim okom jeste da se oko kućice nalaze podvodne stene, kao i vodeni kanal. Za one koji ne poznaju prilaz steni oni mogu da predstavljaju veliku opasnost. Zato Jokić iskusno kruži oko kućice kako bi kroz prolaz između dve podvodne stene ušao u vodeni kanal dubok četiri metara.
Voda je u tom trenutku čitavih deset metara niža nego zimi, pa je i pristanak čamca uz stenu mnogo lakši. Ipak, iskustvo i ovde dolazi do izražaja kako ne bi došlo do havarije, pošto motor mora da se ugasi pre pristajanja, a onda se čamac isključivo veslima približi steni. Odatle nas stepenice vode praktično do ulaza u kućicu. Ipak, nedostaju poslednja dva metra kako bismo se popeli na terasu. Ujedno je to i poslednja prepreka za neželjene posetioce jer je mehanizam zaključan. Jokić otključava čekrk sa sajlom kojom se spuštaju stepenice i spajaju nas s terasom.
Nacionalna geografija
Na terasi se nalazi dugačak drveni sto s klupama sa obe strane i sto sa stolicama. Dovoljno mesta za desetak zaljubljenika u ovo mesto i dovoljno prostora za kotlić, šerpu ili tepsiju sa sveže pripremljenom ribom ili nekim drugim specijalitetom. U zatvorenom delu, za čije otvaranje ključ stoji samo kod dvojice članova Udruženje kućice na Drini, nalazi se kuhinja.
- Tu je ono najosnovnije za društvo koje se okupi. Šporet, plinska boca, frižider, sudopera, radni deo za spremanje hrane, viseći deo ormara za posuđe. Iznad kuhinje se nalazi veliki kanister za vodu. Na krovu objekta su solarni paneli koji proizvode struju. Okrenuti su ka Republici Srpskoj, koja je više osunčana. Negde početkom oktobra, kada dobijemo informaciju da će velika količina vode doći, dižemo sve stvari gore u potkrovlje, a otvaramo dve stranice kako bi voda imala protok. Na taj način čuvamo kućicu - govori Bute.
Sajle služe da se drveni zidovi stranice podignu i zašrafe kako bi se i na taj način sačuvala. Na drvenim zidovima se može videti istorijat kućice od prvog dana do danas. Na nekoliko desetina fotografija zabeleženi su svi bitniji trenuci, od izgradnje prve kućice pa do današnjeg dana.
Kućica na Drini je danas jedna od 16 najneobičnijih kuća na svetu u izboru Biznis insajdera, a svoje mesto je našla i u časopisu Nacionalna geografija zahvaljujući čuvenoj fotografkinji Ireni Beker, koja je svojim aparatom uslikala najpoznatiju fotografiju kućicu.
Postala je čuvena i u svetu i simboliše upornost ljudi da ostave svoj pečat poštujući sve prirodne zakone.
Dejan Ignjatović