Mraka je sve više, a svetla je sve manje, ali, na sreću, postoje profesionalci koji poput mačaka vide i po mraku ono što se realno dešava.
Tačno pre sedam dana smo napisali ovde da Izrael naprosto mora da odgovori Iranu na ono teško zasipanje raketnim metalom i da će, po svemu sudeći, odgovoriti ubrzo pre skorih američkih izbora. I nije ni prvi ni poslednji put da se desilo tačno ono što prognoziramo u ovoj kolumni, pa je Izrael zasuo u prošlu subotu ujutro Iran raketama i odgovorio u roku u kojem smo i najavili. Doduše, izraelski napad je bio ograničen, te nisu gađani najsenzitivniji ciljevi, tj. nuklearna ili naftna postrojenja, već se Izrael „ograničio“ da gađa konvencionalne vojne ciljeve, odnosno iranske pogone za proizvodnju raketa i uopšte vazdušne resurse, što je, dakako, nezgodno po Iran, ali ne onoliko nezgodno koliko bi to bilo da je koji leteći štapić doleteo do nekog najopasnijeg cilja prvog ranga.
Benjamin Netanjahu je tako poslušao Ameriku da ne gađa najosetljivije ciljeve, nakon čega bi posledično planuo celi Bliski istok, a opet se osvetio za prethodni masovni iranski napad raketama i vratio loptu u dvorište Irana, koji je sada na potezu. Iran će se opet kajati šta god da uradi - uzvratio ili neuzvratio na ovaj poslednji izraelski napad - jer u bliskoistočnom tamnom vilajetu svi osim neustrašivog i tvrdoglavog Netanjahua su u lošoj poziciji. Ako uzvrati Iran, rizikuje nastavak bliskoistočne spirale nasilja i moguće uvlačenje Amerike direktno u sukob, što Netanjahu upravo i priželjkuje, a opet ako ne uzvrati, pokazaće slabost, a ona se, već milion puta smo napisali ovde, ne sme pokazati za svetskim strateškim pokeraškim stolom, gde sede neustrašivi, grubi i sirovi pokeraši poput Netanjahua ili Putina.
Pri čemu je jednako važno da li će Iran uzvratiti, kao i kada, jer su potpuno dve različite stvari ako se uzvrati do američkih predsedničkih izbora, odnosno u narednih sedam dana, kao i ako se uzvrati nakon njih. Naime, ako se uzvrati do američkih predsedničkih izbora, daje se pravi volej Netanjahuu, koji nikada nije časa čekao, kada bi mu se protivnik otvorio, da udari i isprovocira veći sukob na Bliskom istoku, što bi opet dalo vetar u leđa Trampu u samom finišu kampanje, koji ionako već dobro stoji u tzv. kolebljivim državama, koje mogu odlučiti izbore. Ako bi postao predsednik, Tramp ne bi okolišao da još jače zavrne ruku Iranu nego što to čini aktuelna američka demokratska administracija i koncentrisao bi se da sprži iranski nuklearni program, što je zapravo glavna stavka u ovom bliskoistočnom preganjanju, dok su svi Hamasi i Hezbolasi tek sitan taktički folklor, ali nemaju stratešku važnost ni domet.
Dakle, Iranu se ne isplati da odgovara do američkih predsedničkih izbora i verovatno će svoju reakciju odložiti za nakon ove najvažnije svetske izborne cirkuske parade i proceniti je upravo s obzirom na rezultate tih izbora. To bi bilo racionalno, ali, ne lezi vraže, svi smo ljudi i nismo kompjuteri, pa neko možda u Iranu i malčice nervozno požuri, mada tamo ne sede slepi teroristi, već, kao i svugde na važnim strateškim položajima u svetu, prevejani stratezi.
Uglavnom, pred nama je sedam dugih dana, poslednjih sedam dana ove dve ključne strateške nedelje pred američke izbore u kojima će svet krenuti ili ka vodi, ili ka vatri.