Priča Mati Ekaterine Komnenić o želji da se zamonaši sa 23 godine opčinila je srca ljudi, a pored nje o svom izboru da život posveti Bogu govorila je i Haritina Tomić, monahinje manastira Oreškovica.
Gostujući u emisiji "Ako progovorim" na K1 televiziji govorile su o monaškom životu, hrišćanskom učenju, a definitvno najviše pažnje privukla je Haritinina priča
- Ja sam još uvek sestra, to znači da se nisam još uvek zavetovala. Idem ka zavetu, napredujem u molitvi i učim od starijih. Koliko vam je interesantna njena priča, toliko će vam biti i moja - započela je pa objasnila.
- Ja sam tih nesretnih devedestih godina, bila pod utiskom rata i svih tih događaja. Osećala sam veliku prazninu u duši i pokušavala sam da je potisnem kroz umetnost. Želela sam da se bavim raznim vrstama umetnosti. Tražila sam se i tražila... Moja mama je imala veliki dar za slikanje. Meni je to zaista išlo, a inače sam jako volela muziku.
Međutim, iako je imala veliki talenat za pevanje, ona nije imala kontinuitet u radu, o čemu su svedočile i njene ocene.
- Moj profesor je rekao da sam ja stalno letela sa cveta na cvet. Hoću da kažem da sam toliko volela da slušam muziku, raznovrsnu muziku, svirala sam različite instrumente, ali nisam imala dovoljno strpljenja da formalno obrazovanje završim onako kako je to trebalo. To nije zato što nisam želela, nego zato što me nije ispunjavalo - objasnila je i dodala:
- U jednom trenutku, prelomnom, sa 20 godina, imala sam keca iz solfeđa i keca iz hora. Nikako nisam mogla da položim, bila sam na dva časa u celoj godini. Profesori su hteli da mi izađu u susret i puste me da položim ispit. Nisam bila primeran učenik.
"Otišla sam da pevam i mislila da Bog ne postoji"
Rešenje joj je ponudila majka, koja joj je predložila crkveni hor za početak. Njen put se dalje sam utabao.
- Moja mama je meni predložila da krenem u crkveni hor da bih naučila da pevam, kako god to bilo, samo da otpevam da dobijem dvojku. Ja sam to nerado prihvatila jer sam smatrala da Bog ne postoji. U srednjoj školi, naše odeljenje je bilo pod pritiskom, niko od nas nije bio pobožan, nije bilo veronauke, to je bilo staromodno.
Tako sam ja nevoljno krenula da pevam u ckrvenom horu, nesvesno izgovarajući simbol vere. Tamo ništa nisam mogla da otpevam. Dirigentica nas je pozvala da pevamo na Svetoj Liturgiji. Imala sam divnog paroha. Imali smo divnog sveštenika, mi smo se zbližili i družili. Ta energija, crkveno pojanje nas je prosto spojilo - rekla je Haritina Tomić.
"Mojim roditeljima je bilo žao kad sam rekla da idem u manastir"
Kad je donela odluku nije htela da se predomisli, a samo je zbog jedne stvari zažalila.
- Okolini i mojim roditeljima je bilo jako žao. Pogodilo me je jer moja majka i otac su se vrlo brzo posle toga upokojili. Tu je bitno da čovek bude upoznat sa duhovnim životom, da bar nešto zna, da zna šta znači monaštvo.
Mene je ka monaštvu privukla briga za spasenje duše. Otac mi je bio bolestan i pre nego što sam otišla u manastir. Mene je potresala ta prolaznost života. Šta god da uradimo, koliko god to bilo plemenitno i velečanstveno, opet se naš život završava. Nekad nas tragedija slomi - rekla je Haritina Tomić i dodala:
- Tako je i mene povređivalo kada se neko mlad iznenada upokoji ili kada je bolestan. Pitala sam se zašto je to tako ako je taj neki čovek pobožan. Briga za spasenje i briga za roditelje me je odvela u manastir. Oni to nisu mogli da razumeju. Nisu shvatili da je monah onaj koji brine za spasenje duše, ali i za spasenje svojih najbližih i ceo svet.
(Kurir.rs/I.M.)
Bonus video: