To je već opšte mesto. Lekcija iz psihologije za drugi razred gimnazije. Džaba. Ne samo da niko nije ništa naučio iz istorije, niko ništa nije naučio ni iz psihologije.
Moja neznatnost ima razumevanja za monomaniju i monomanijake - kako, uostalom, ne bi imala, i sama je u mnogim stvarima monomanijakalna - ali za multimonomanije i monomanijake ne da nema razumevanja nego na takve gleda kao na smrdljiv sir.
Primerice, kao na najsmrdljivije sireve gledam na sledeće personae dramatis (prilažem samo delić beskrajnog spiska): Ćosić Dobrosava, Slobodana (ex DSS) Samardžića, Slobodana „Ruha“ Antonića i plejadu ex praxisovaca, monomanijakalnih komunističkih komesara, komitetskih famulusa, agitpropovaca, marksista s dna kace, koji su, kad je komunizam prdnuo u čabar, okrenuli ćurak naopako i postali monomanijakalni srpski nacionalisti.
Kad smo već kod srpskog nacionalizma, kad je ono krajem osamdesetih moja neznatnost - koja je za SFRJotovog vakta bila vrlo „nacionalno svesna“ (Ćosićev izraz) - videla da je za tranziciju Srba iz Saveza socijalističkog radnog naroda (96% glasova) u svetosavski nebeski narod (isti broj glasova) trebalo otprilike 76 sati, odmah joj je bilo jasno da je rogonja pred vratima i koliko sutradan novonacionalistima „poručila“: „Nosite se, more, u pizdu materinu.“ Poruka je do dana današnjeg ostala „na snazi“.
Fleksibilnost srpske monomanijakalnosti, spremnost srpskih monomanijaka da za nagradu u rasponu od „ferarija“ do sendviča daju dupe svakoj sledećeoj, ponekad i dijametralno suprotnoj monomaniji, glavni je uzrok večite nestabilnosti i drljavosti srpskog društva.
Možda i više nego na Ustavu i zakonima (smeh vrabaca iz off-a) društva počivaju na čvrstini uverenja političkih elita (umerena monomanija je u toj stvari poželjna). Uzmimo primer Italije - čija je prošlost verovatno jednako turbulentna i mnogostradalna kao i naša - u kojoj postoje čitave porodice (a bogme i varoši) koje su po 120 godina monomanijakalno komunističke i porodice isto toliko godina demohrišćanske, a ima i iha-ha porodica koje su - doduše u low profileu i nešto kraće - još uvek fašističke.
U takvim društvima nekom nekad zapadnu opanci, nekom obojci, ali ono što takva društva održava na površini zapenušanog toka istorijske mutne Marice je kontinuitet razdvojenosti komunista, demohrišćana i fašista a svih skupa od države koja mu tu dođe kao vezivno tkivo. Čak je i Musolini govorio: Nipošto ne treba spajati partiju i državu. I to je ozbiljno mislio.
O čvrstini ovdašnjih uverenja možda najbolje govori (navodno) istinita anegdota iz užičkog kraja. Kad su se pred kraj rata, po kraljevoj zakasneloj pametnoj naredbi, četnici spojili s partizanima, komesar čete, bajagi strog, pita jednog četničića: „A što si ti uopšte išao u četnike?“ Četničić mu je ovako odgovorio: „Jbg, bila bolja ‘rana.“