Već smo navikli da se na društvenoj mreži Tiktok pojavljuju različiti izazovi ili bizarni trendovi, počev od onih bezazlenih pa do onih u kojima se rizikuje život. Međutim, posebno zabrinjava jedan od poslednjih izazova.
Đaci masovno fotografišu nacističke simbole i objavljuju ih na društvenim mrežama. Na sajmu knjiga je primećeno neuobičajeno interesovanje dece za knjigu "Kultura u nacističkoj Nemačkoj". Sve to da bi odgovorili na Tiktok izazov - slikaj "svastiku" (nacistički simbol) i okači na mrežu!
Da li su deca svesna šta fotografišu diskutovali su gosti "Pulsa Srbije" Jovan Babić iz Centra za stratešku analizu, Nebojša Damnjanović, istoričar, prof. dr Milan Petričković, profesor Fakulteta političkih nauka i Sara Marinković, urednica u Kuriru.
Babić je prvo pojasnio u širem smislu koliki uticaj Tiktok ima na današnju omladinu:
- To je mreža koja je par godina popularna u Srbiji, nastala je par godina ranije, i tu se dele kratki video snimci, deca gledaju snimke koji traju 10 sekundi, a tamo mogu da se prate određene ličnosti ili nalog. Samim tim, ispunjavaju izazove koji su u trendu, praktično deca uče više preko toga, nego kroz osnovnu školu. Možda zvuči čudno, ali ona će pre naučiti nešto sa socijalnih mreža, nego u školama. Samim tim, te mreže imaju priličan uticaj na decu. Deca još nemaju to osnovno obrazovanje da mogu da prepoznaju šta je dezinformacija, manipulacija, ne razumeju da se sve to snima, niti jedan snimak nije slučajno nastao, neko je morao svesno da upali kameru, dakle velika većina tih video je iscenirana. Međutim, deca to ne mogu da prepoznaju i onda prate te neke stvari čisto iz popularnosti, da budu u korak sa vremenom. Oni u velikoj meri ni ne znaju šta je to što rade, svako hoće da bude popularan, njemu je svejedno da li je slikao svastiku ili cveće, on samo želi da bude istaknut u društvu. Toga je i ranije bilo, samo nije bilo mreža, pa nije moglo da se vidi, ali deca su igrala fudbal, pa je svako hteo da bude što bolji. Dakle, vreme se promenilo, a država bi trebalo da prati te trendove, prvo da uvede kroz zakonsku regulativu, ali i u škole. Deca nemaju koga da pitaju da li je ono sa interneta dobro ili loše, treba im neka osoba u školi, koja se bavi time.
Damnjanović je sa istorijske strane pirčao o nacizmu :
- Naravno da taj trend nije bezopasan jer se neguje tolerancija prema nečemu što ne bi trebalo. Deca nisu svesna, bojim se da se njima na nekom nivou kaže šta je bio nacizam, fašizam, a to je u njihovom uzrastu primljena kao školska lekcija, jedan dan čuju, drugi dan ne razmišljaju o tome. Nacizam i fašizam nisu opasnost Evrope i ovoga sveta sada, objektivno nisu, iako nekada neodgovorno kažemo ovo ili ono je fašizam. To je nešto udaljeno, a za decu je to igra, naravno da na višim nivoima treba detaljnije pričati. Kao što ni komunizam nije trenutno opasnost u Evropi, a bio je, vrlo realan poredak i ugrožavao je slobodu, zar ne? Ko sada od mladih zna za Staljinove čistke ili o hapšenim u Sibiru ili bezbrojno ubijenih.
Petričković je pričao o društvenim mrežama i mladima u kolektivu:
- Ja uvek postavim pitanje smisla i svrhe ovih društvenih mreža. Danas postaviti to pitanje može biti i apsurdno za one koji usko posmatraju stvari, kao eto, to tako postoji i to je. Međutim, smatram i duboko sam uveren da je uticaj društvenih mreža u konceptu društva porastao do neslućenih razmera. Ja to držim za jedno od civilizacijskih prevara, nametnute otuđene potrebe koje su realitetu, što se mene tiče, apsurdne, ali o ukusima ne treba raspravljati. Putem tih mreža se pecaju mladi jer oni još nemaju izgrađenu karakterološku strukturu, tu je malo te ego psihologije. Da li su osobe u tom dobu sposobne da vrednuju. Pričali smo o nekim sankcijama, ali teško da neko to može da uvede, mi smo svedoci da osim veličanja nacizma, mi imamo uključenost i društvenih mreža jer imau jaku animacijsku ulogu i tu pokretačku snagu koja na širem prostoru može veoma brzo da napravi turbulencije.
Marinković je pričala o kulturi sećanja:
- Vratima bih se na Holokaust, ali ne možemo da zanemarimo činjenicu da se dogodio sedmi oktobar, čak je i profesor Elizer Papo rekao da je 7. oktobar ličio na radni dan u Jasenovcu. Postoje paralele između ta dva događaja i mislim da bismo trebali i da se u velikoj meri mi kao zemlja radimo na saradnji i ugledali smo se na državu Izrael, a pogotovo što se tiče kulture sećanja. U Jerusalimu postoji memorijalni centar posvećen žrtvama Holokausta, koji se nalazi na Brdu sećanja i u okviru tog kompleksa nalazi se dvorana sećanja, gde pored svih ostalih koncetracionih logora, ugravirano je i Jasenovac. Naši zvaničnici kada idu u posetu Izraelu, tamo polažu vence. Tako da imamo dobro razvijenu saradnju i dosta nevladnih organizacija, jedna od njih je Haver, koja radi na kulturi sećanja i podseća nas na sve zločine kako se oni ne bi ponovili.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
BONUS VIDEO: