Što je takođe neka vrsta monomanije. Ali šta da radimo. Da parafraziram Konstantinovića, monomanija je naša sudbina. Ali vidi sad vraga. Monomanija nije naša sudbina zbog preteranog mnoštva monomana - svugde na svetu ih ima u otprilike istom procentu - nego poglavito zahvaljujući pasivnosti tihe nemonomanijakalne većine, koja gleda svoja posla i koja radosno potura dupe svakoj monomaniji i svakom monomanijaku.
Sa izuzetkom skandinavskih zemalja - mada bi i to valjalo proveriti - praktično nema evropske zemlje koja u određenim vremenima nije podlegla monomanijama i potpadala pod vlast monomanijaka. Ali to se u otresitijim zemljama odvija po sledećoj dinamici. Jedna monomanija i jedan monomanijak, da kažemo tridesetih godina 20. veka, pa pauza od osamdesetak godina - koja još traje, mada je, čini mi se, na izmaku - pa onda sledeća monomanija i sledeći monomanijak; videćemo kad se završi rat, koja i kakva i koji i kakav.
Retke su, međutim, zemlje-papci, kojima jalijaši-monomani dvaput prodaju istu ciglu u drugom pakovanju. Jedna od takvih je Srbija. Ako se sećate (qwrz moj se sećate) jedne od prethodnih epizoda ovog mini-serijala, podsetićete se da tranziciju iz političkog sistema socijalističkog samoupravljanja u politički sistem nacionalističkog burazerskog pluralizma nisu izveli antikomunistički, nego komunistički monomanijaci, koji su okrenuli ćurak naopako i otišli da ispovede grehe svoje kod popova koje su vaktile jahali (smeh vrabaca iz off-a).
Naravno, ovo je zakasnela pamet, ali druge u Srbiji nema. A i nje je sve manje. Dakle, ovako. Iako je imala stanovite rezerve, i moja neznatnost je verovala da će put iz komunističke monomanije, jednopartizma i jednoumlja u društvo građanskog pluralizama trasirati Dobrica Ćosić. Nemojte imati nikakvih nedoumica, ovo „što nikad ovako nije bilo“ i dva prethodna „ovo ti nikad ovako nije bilo“ njegovo su maslo.
Tu je stvar zajebala famozna slovenska bolećivost. (I opet će zajebati kad kucne čas.) Eto - kontalo se (a i ja sam kontao) uvideo je grešku, vratio se na pravi put, dobro misli, dobru se nada, živećemo dugo, srećno i demokratski, i bla-bla-bla.
Tek kad je Ćosić počeo otvoreno da zanosi muda Miloševiću - koga je izvikala ćosićevska čaršija - puklo mi je pred očima da je vuk promenio dlaku marksizma, ali ne i ćud totalitarizma, doduše s ljudskim likom. Ako Vojo Šešelj jednoga dana otvori dušu, mogao bi vam - recimo u Marićevoj proseravaonici - ispričati priču o kovertama maraka koje mu je Otac nacije doturao da nastavi rad za nacionalnu stvar (iz ličnih sredstava).
Šešelju upisujem u zaslugu što je bivšeg dobrotvora napujdao s pozicije predsednika SRJ, na koju se Ćosić uspentrao da bi shvatio da nema nikakvu moć, o kojoj je decenijama snatrio.
Ali džaba. Cigla je ostala uvaljena. Stvar je u svoje ruke preuzeo novi poslovođa cincarsko-kalburske-rusodupeljubne čaršije Koštunica, koji je istu ciglu prepakovao u celofan demokratskog legalističkog nacionalizma i prodaje je po treći put.