Na primer: da li bi u Jugoslaviji posle ‘45. nastao socijalizam i da nije bilo Tita...
Odgovor ponekad nije baš tako jednostavan, razmotrite slučaj NATO bombardovanja i ličnu ulogu Slobodana Miloševića u tome, ali ne
kad je pitanje prosto smešno: koliko je važna uloga Mikija Aleksića ili Zdravka Ponoša za razvoj Srbije?
Njih su dvojica kroz istoriju našeg naroda prošli kao pas kroz rosu, protrčali visoko podižući šape i posle otresli krzno, i nikom ništa. Gde su bili i šta su radili? Ništa!
Da li je moglo drugačije?
Nije! Takav su materijal, meko zamešeni... Uostalom, procenite sami!
Pre neki dan objavljeno je da je Aleksićev NPS napustilo više od 500 članova te stranke, odnosno svi članovi i svi predstavnici iz svih dvanaest opštinskih odbora. I šta uradi Miki Aleksić?
Objavi, naravno, da to nije tačno. A kako dokazuje da nije tačno? Pa kaže: nije moglo da nas napusti 500 članova kad mi na KiM imamo samo dvanaest članova!
Srpska stranka kojoj su puna usta Kosova na Kosovu je prikupila samo dvanaest članova! Ne zaboravimo, pri tome, da je delegacija NSP sa sve Aleksićem na čelu sredinom prošle godine bila na KiM, znamo sigurno da su posetili Severnu Mitrovicu i Kosovsko Pomora
vlje, dakle srpske krajeve, i jedva nahvatala tuce članova! A imaju plan za Kosovo! I hoće u istoriju?
Njegov brat po političkoj impotenciji je Zdravko Ponoš. Ne dao bog da on mora da kaže koliko članova njegova stranka (ne znate kako se zove, je l’ tako?) članova ima, to bi bilo zacenjivanje od smeha!
Bivši načelnik Generalštaba koji je se po odlasku iz vojske prišlepao Vuku Jeremiću da mu bude pomoćnik, savetnik, šef kabineta... a potom se stavio u Đilasovu službu, budući da stranačkih aktivnosti nema, vreme prekraćuje na Tviteru, odnosno mreži Iks. I dobro mu ide, brzo se uklopio i čak istakao u grupi onih „opozicionara“ koji farmakološku terapiju kombinuju sa izlivima mržnje prema predsedniku. Red pljuvanja, pa red pretnji i tako po ceo dan, dok im neko u kući ne oduzme telefon: „Ajde sad malo da jedeš, pa da spavaš, a onda ću te opet voditi na Andrićev venac da pljuješ Vučiću pod prozor!“
Nesposoban da formuliše ozbiljnu kritiku Vučićeve politike (kao ni ostali večiti gubitnici na izborima), Ponoš svoje frustracije leči ličnim uvredama. Predsednik Srbije za njega je „laka devojka u barovima koja skače iz krila u krilo“ (tako mali Perica zamišlja mesta greha) ili se oblači „kao da je pošao da baci đubre“. Ponoš nije fiksiran samo na predsednika Srbije, njegova meta je i premijer. Vučevića, kaže, „ne ponizi samo onaj ko žuri na prevoz“. (Primetimo ovde da Ponoš čak ni uličarsku foru ne ume da citira ispravno, nego nešto mrljavi i mulja, kao što na javnoj sceni i inače radi.)
Živnuo je samo kad se ispostavilo da i on i Viola fon Kramon, Kurtijeva prijateljica i pokroviteljka, misle isto. I jedno i drugo su izbore u Gruziji iskoristili da opljunu Srbiju. Fon Kramonova jer joj je to posao, a Ponoš jer mu je takva politika.
Evropski savet, naime, pozvao je na preispitivanje regularnosti izbora u Gruziji, a njima je zasmetalo što to nije učinjeno u decembru u Srbiji.
Ponoš, naime, misli da EU nije podržala kuknjavu srpske opozicije da je pokradena zato što Srbija ima litijum i što će „dati Kosovo“.
Kao i svi hronični gubitnici, njemu je za životne poraze neko drugi kriv. To se, naravno, leči, ali put do ozdravljenja je dug.
Ali uvek počinje samospoznajom.
Duško Radović je pisao: „Ko ne zna šta mu je, neka pogleda gde mu je. Pa ako ga ne nađe - to mu je!“ N. N.