BEZ RUKAVICA: Ponoš gubitnik

Ve­ko­vi­ma tra­je spor o ulo­zi po­je­di­n­ca u isto­ri­ji: da li ve­li­ki do­ga­đa­ji u dru­štvu i pra­v­ci nje­go­vog ra­zvo­ja za­vi­se od po­je­di­n­ca, re­ci­mo vo­đe stran­ke, ili bi sve bi­lo isto da je na ista­k­nu­toj fu­n­k­ci­ji ne­ko dru­gi?

Kurir redakcija

01.11.2024.

Shutterstock

Na pri­mer: da li bi u Ju­go­sla­vi­ji po­sle ‘45. na­stao so­ci­ja­li­zam i da ni­je bi­lo Ti­ta...

Od­go­vor po­ne­kad ni­je baš ta­ko jed­nos­ta­van, ra­z­mo­tri­te slu­čaj NA­TO bo­m­ba­r­do­va­nja i li­č­nu ulo­gu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća u to­me, ali ne­

kad je pi­ta­nje pros­to sme­šno: ko­li­ko je va­žna ulo­ga Mi­ki­ja Ale­k­si­ća ili Zdra­v­ka Po­no­ša za ra­zvoj Sr­bi­je?

Njih su dvo­ji­ca kroz isto­ri­ju na­šeg na­ro­da pro­šli kao pas kroz ro­su, pro­tr­ča­li vi­so­ko po­di­žu­ći ša­pe i po­sle otre­sli kr­zno, i ni­kom ni­šta. Gde su bi­li i šta su ra­di­li? Ni­šta!

Da li je mo­glo dru­ga­či­je?

Ni­je! Ta­kav su ma­te­ri­jal, me­ko za­me­še­ni... Uos­ta­lom, pro­ce­ni­te sa­mi!

Pre ne­ki dan obja­vlje­no je da je Ale­k­si­ćev NPS na­pu­sti­lo vi­še od 500 čla­no­va te stran­ke, od­no­sno svi čla­no­vi i svi pred­stav­ni­ci iz svih dva­nae­st op­štin­skih od­bo­ra. I šta ura­di Mi­ki Ale­k­sić?

Obja­vi, na­rav­no, da to ni­je ta­č­no. A ka­ko do­ka­zu­je da ni­je ta­č­no? Pa ka­že: ni­je mo­glo da nas na­pu­sti 500 čla­no­va kad mi na KiM ima­mo sa­mo dva­nae­st čla­no­va!

Sr­p­ska stran­ka ko­joj su pu­na usta Ko­so­va na Ko­so­vu je pri­ku­pi­la sa­mo dva­nae­st čla­no­va! Ne za­bo­ra­vi­mo, pri to­me, da je de­le­ga­ci­ja NSP sa sve Ale­k­si­ćem na če­lu sre­di­nom pro­šle go­di­ne bi­la na KiM, zna­mo si­gu­r­no da su po­se­ti­li Se­ve­r­nu Mi­tro­vi­cu i Ko­so­v­sko Po­mo­ra­

vlje, da­kle sr­p­ske kra­je­ve, i je­dva na­hva­ta­la tu­ce čla­no­va! A ima­ju plan za Ko­so­vo! I ho­će u isto­ri­ju?

Nje­gov brat po po­li­ti­č­koj im­po­te­n­ci­ji je Zdra­v­ko Po­noš. Ne dao bog da on mo­ra da ka­že ko­li­ko čla­no­va nje­go­va stran­ka (ne zna­te ka­ko se zo­ve, je l’ ta­ko?) čla­no­va ima, to bi bi­lo za­ce­nji­va­nje od sme­ha!

Bi­v­ši na­če­l­nik Ge­ne­ra­l­šta­ba ko­ji je se po odla­sku iz voj­ske pri­šle­pao Vu­ku Je­re­mi­ću da mu bu­de po­mo­ć­nik, sa­ve­t­nik, šef ka­bi­ne­ta... a po­tom se sta­vio u Đi­la­so­vu slu­žbu, bu­du­ći da stra­na­č­kih ak­ti­v­nos­ti ne­ma, vre­me pre­kra­ću­je na Tvi­te­ru, od­no­sno mre­ži Iks. I do­bro mu ide, br­zo se uklo­pio i čak ista­kao u gru­pi onih „opo­zi­cio­na­ra“ ko­ji fa­r­ma­ko­lo­šku te­ra­pi­ju ko­m­bi­nu­ju sa izli­vi­ma mr­žnje pre­ma pred­sed­ni­ku. Red plju­va­nja, pa red pre­t­nji i ta­ko po ceo dan, dok im ne­ko u ku­ći ne odu­z­me te­le­fon: „Aj­de sad ma­lo da je­deš, pa da spa­vaš, a on­da ću te opet vo­di­ti na An­dri­ćev ve­nac da plju­ješ Vu­či­ću pod pro­zor!“

Nes­po­so­ban da fo­r­mu­li­še ozbi­lj­nu kri­ti­ku Vu­či­će­ve po­li­ti­ke (kao ni osta­li ve­či­ti gu­bi­t­ni­ci na izbo­ri­ma), Po­noš svo­je fru­stra­ci­je le­či li­č­nim uvre­da­ma. Pred­sed­nik Sr­bi­je za nje­ga je „la­ka de­vo­j­ka u ba­ro­vi­ma ko­ja ska­če iz kri­la u kri­lo“ (ta­ko ma­li Pe­ri­ca za­mi­šlja me­sta gre­ha) ili se obla­či „kao da je po­šao da ba­ci đu­bre“. Po­noš ni­je fi­k­si­ran sa­mo na pred­sed­ni­ka Sr­bi­je, nje­go­va me­ta je i pre­mi­jer. Vu­če­vi­ća, ka­že, „ne po­ni­zi sa­mo onaj ko žu­ri na pre­voz“. (Pri­me­ti­mo ov­de da Po­noš čak ni uli­ča­r­sku fo­ru ne ume da ci­ti­ra isprav­no, ne­go ne­što mr­lja­vi i mu­lja, kao što na jav­noj sce­ni i ina­če ra­di.)

Ži­v­nuo je sa­mo kad se ispos­ta­vi­lo da i on i Vio­la fon Kra­mon, Ku­r­ti­je­va pri­ja­te­lji­ca i po­kro­vi­te­lj­ka, mi­sle isto. I jed­no i dru­go su izbo­re u Gru­zi­ji isko­ri­sti­li da oplju­nu Sr­bi­ju. Fon Kra­mo­no­va jer joj je to po­sao, a Po­noš jer mu je ta­kva po­li­ti­ka.

Evro­p­ski sa­vet, nai­me, po­zvao je na prei­spi­ti­va­nje re­gu­lar­nos­ti izbo­ra u Gru­zi­ji, a nji­ma je za­sme­ta­lo što to ni­je uči­nje­no u de­ce­m­bru u Sr­bi­ji.

Po­noš, nai­me, mi­sli da EU ni­je po­dr­ža­la ku­k­nja­vu sr­p­ske opo­zi­ci­je da je po­kra­de­na za­to što Sr­bi­ja ima li­ti­jum i što će „da­ti Ko­so­vo“.

Kao i svi hro­ni­č­ni gu­bi­t­ni­ci, nje­mu je za ži­vo­t­ne po­ra­ze ne­ko dru­gi kriv. To se, na­rav­no, le­či, ali put do ozdra­vlje­nja je dug.

Ali uvek po­či­nje sa­mo­spo­zna­jom.

Du­ško Ra­do­vić je pi­sao: „Ko ne zna šta mu je, ne­ka po­gle­da gde mu je. Pa ako ga ne na­đe - to mu je!“ N. N.