“Ne bih ovo mogao da ostvarim bez vas”, na granici suza radosnica bio je Ugo Amber posle herojske pobede nad drugim igračem sveta Karlosom Alkarazom.
Uz svo dužno poštovanje, Francuz do ove pobede ne bi mogao da dođe – pre svega - bez ovakvog Karlosa Alkaraza, čiji “tobogani” u formi postaju sve redovnija pojava.
U prilog tome, šta reći o prvom setu a ne spomenuti reči legendarnog hita naših Partibrejkersa. Tada se činilo da je Karlitos “nešto gadno pojeo”, ili da je i njega – kao i Sinera – nešto gadno krenulo da izjeda. Bilo je negativno fascinantno posmatrati totalni raspad osvajača dva Grend Slema ove godine – skoro potpuno nevidljvog i zbog identične koloritne kombinacije garderobe kao i terena, ali pre svega nepostojeće igre satkane od niza grešaka kao posledice potpunog odustva “tajminga” pri postavljanju prema dolazećoj loptici. Gestikulirao je Karlitos prema svom boksu da uopšte ne može da “provali” odskok lopte, da sve previše brzo stiže ka njemu, često vikao i odavao utisak potpuno isfrustriranog čoveka.
Ipak, Alkaraz ne bi bio to što jeste a da ne pokuša da se prene, uloži neke nove kvantume energije i – ako treba – “pogine” boreći se, što daje rezultat u drugom setu. Rizična igra čestih izlazaka na mrežu sa ciljem remećenja ritma i plana igre Ambera funkcioniše u tom delu meča za Španca, koji parče po parče osvaja teren i kroz ovakvu “improvizovanu” strategiju uspeva da probije Francuza na osnovnoj liniji za ubedljivih 6:3 u drugom. Ipak, ni fizički uvek super-spremni Alkaraz ne može da izdrži ovakav tempo, i optira da se malo primiri i povuče u trećem setu, čekajući da Amber podlegne pritisku igre na pobedu pred željnom publikom. To se ne dešava, već nešto sasvim suprotno – gde Amber čudesnim potezima “udara kontru” Alkarazovim pokušajima da ga izbaci iz zone komfora, a zatim vraća kontrolu tempa igre u svoje ruke, što dovodi do silnih neiznuđenih i ishitrenih grešaka kod protivnika i konačne implozije za čarobnih 7:5 i konačnih 2:1 u setovima za najveću pobedu Francuza u karijeri.
Jasno je bilo da Alkarazu nije bilo pravo što se uz ovakvu igru oprostio od Mastersa u Parizu, za njega veoma baksuznog od samog početka njegovog boravka pri vrhu svetskog tenisa.
“Nikako nisam mogao da se prilagodim na ove uslove igre, a tu pre svega mislim na brzinu podloge. Uopšte nisam mogao da uspostavim ritam, da čitam odskok loptice. Pitam se zbog čega se organizator odlučio da ovaj turnir bude ubedljivo najbrži od svih turnira serije 1000, najbrži u poslednjih 10 godina, zbog čega su se odlučili za takve promene? Pre dolaska u Pariz sam trenirao kod kuće u dvoranskim uslovima, ali to nije imalo nikakve veze sa onim što me je sačekalo ovde, a bilo jasno kada smo pogledali statističke podatke posle prvog nastupa. Jednostavno, ovi uslovi mi nisu omogućili da igram – i ne želim da to zvuči kao opravdanje, ali je to zaista moj utisak. Svaka čast Ugou, igrao je njegovu igru – ravno, brzo, i sa ovakvom podrškom sa tribina je imao dodatni motiv da se bori do kraja. Ja nemam problem da igram u dvoranama, jer sam do sada neke od svojih najboljih nastupa na turneji i u Dejvis Kupu ostvario u ovoj postavci, ali je činjenica da su svi ti tereni bivali mnogo sporiji od ovoga”, rezimira sa trunkom indignacije razloge svog poraza Alkaraz.
“Ovo je bila najveća pobeda u mom životu, i najlepše osećanje na terenu od kada igram tenis”, nije krio svoje oduševljenje Amber pred medijima. “Atmosfera je bila kao na Dejvis Kupu, podsetila me je na odlične nastupe za reprezentaciju u ovim uslovima. Bio sam veoma agresivan, volim da igram na ovoj podlozi protiv najboljih igrača sveta – i podrška publike me nosi”, kaže presrećni domaćin.
“Treći set je bio veoma izazovan, a tada sam se sit napričao sam sa sobom”, smeje se dok se priseća tih monologa Ugo. “Govorio sam sebi da mogu da izdržim, da ostanem posvećen borbi i da verujem da tako mogu da izguram treći set što dalje. Naravno, kako je on trajao što duže, to sam bio sigurniji u svoj borbeni pristup – i kada sam ispogađao nekoliko teških udaraca, tako sam dobio dodatni elan da nastavim dalje”, kaže on.
“Uopšte ne razmišljam o tome da li sam sada favorit protiv Džordana Tompsona u četvrtfinalu ili ne, svestan činjenice da on uživa u jednoj od najboljih sezona. Ako budem ponovo borben, osećao teren i lopticu i bodren od strane ovakve publike – stvoriću šanse da idem još dalje u žrebu”, jasan je Amber.
Ovim porazom Alkaraza, Masters u Parizu je – sa izuzetkom Zvereva i Dimitrova – ostao bez velikih imena i izrazitih favorita po trenutnim rezultatima i formi. Uz dužno poštovanje za sav trud, borbenost i žrtvu koju su preostali igrači podneli da bi ušli među 8 najboljih, teško je ne primetiti razočarenje ovom činjenicom – pa sve i da Amber uđe u finale. Zbog čega je podloga u Parizu ove godine skoro iste brzine kao “led” koji je sačekao učesnike prošlogodišnjeg Završnog Mastersa u Torinu (kada se zna koliko su igrači istrošeni na kraju sezone) pitanje je na koje će direktor turnira Sedrik Piolin sigurno odgovarati na druženju sa medijima pre finala. Jer, kada takav as kao što je Alkaraz “proziva”, treba imati spreman valjan odgovor – ma ko god vi bili…
Francuska slavi i nada se da će se povici “Ugo, Ugo” oriti Bersijem i u nedelju, što svakako ne bi bilo nezasluženo – jer je Amber večeras bio bolji u registru u kome je zaista teško nadmašiti Alkaraza, a to je: fanatična borbenost.
Kurir sport / Vuk Brajović