Oduševljena beogradska, što liberalno-građanska, što nacionalno-konzervativna, čaršija videla je izvesni početak kraja Vučićeve vlasti. „Meta“ protesta bio je projekat „Jadar“.
Za opozicionare, iskopavanje litijuma je „slaba tačka“ vlasti. Na prvi pogrešan pogled, to deluje zaista tako. Navodno, istraživanja opozicionih aktera tvrde da je velika većina građana protiv geoloških istraživanja i iskopavanja, plašt za život i prirodu, a i u opozicionim medijskim krugovima „racionalno“ je da cela stvar oko litijuma nije ni isplativa. Uz to, vele instant poznavaoci tehnologije da je sav taj „hajp“ oko litijuma „prolazna“ tehnološka moda. Drugi čin „antilitijumske revolucije“ dogodio se u Skupštini Srbije, gde je opozicija predložila zakon o zabrani geoloških istraživanja i iskopavanja litijuma i bora.
Pokazali su „zavidan“ smisao za vreme i prostor, budući da se u Evropi trenutno radi na pokretanju rudarskih operacija na 16 lokacija. Od Britanije do Češke, od Portugala do Finske.
Po motivaciji i sadržini problematičan zakon, krajnje očekivano, nije dobio većinu. Izostanak institucionalne kapitulacije vlasti označio je ponovni povratak na ulici. Ekološki aktivisti, javne „antilitijumske“ ličnosti zajedno sa svim ideološkim verzijama opozicije, proglasili su nužnost povratka na ulicu. Nije bilo brojnosti ni političke određenosti i žustrine ni približno kao letos, a medijska priprema na kanalima Junajted medija grupe nije dala učinak. Izgleda da je agresivna propaganda napravila kontraefekat.
Eko-aktivizam trenutno deluje kao pomodni politički fantazam koji prati praksa incidenta. Istovremeno, dolazi do postepene promene svesti o značaju projekta „Jadar“ za Srbiju. Uprkos opsesivnoj opozicionoj negativnoj kampanji, ljudi sve više počinju da veruju da projekat „Jadar“ nudi ravnotežu između ekonomske dobiti i ekološke zaštite. Eko-populizam je na ivici provalije.
Uporedo s gubljenjem koraka u ulično-političkoj i institucionalnoj borbi, opozicija se iznutra dezintegriše i cepa na delove.
Pretučen je Veljko Jovanović, mladi politički analitičar, blizak Srpskoj naprednoj stranci. Krv i modrice na njegovom licu nisu samo moralna sramota izvršilaca ovog bezumnog čina. Šira medijsko-politička atmosfera u opozicionim medijima stvorila je političku klimu isključivosti i netrpeljivosti prema svakom ko svoju slobodu izražavanja ne koristi u skladu s njihovim standardima političke „korektnosti“. Uostalom, nije li deo obaveznog opozicionog repertoara, pored sipanja „drvlja i kamenja“ na vlast, Aleksandra Vučića i nedavno „Rio Tinto“, i otvoreni poziv na nasilje. Sve počinje kao vic, nastavlja se u otrovno „satiričnom“ obliku u kolumnama Draže Petrovića, sledi „komična“ obrada teme ili aktera kod Zorana Kesića, da bi kulminacija pravednog gneva prema vlasti i Vučiću dobila svoju artikulaciju u karikaturi mržnje Koraksa i Petričića, pozivu na ulične obračune sociologa Jove Bakića, sastavljanju spiskova za političko-moralni progon poslanika Aleksandra Jovanovića Ćute ili beskrajnim moralističkim tiradama o lustraciji akademika Dušana Teodorovića ili Bojana Pajtića.
Medijsko forsiranje i opčinjenost negativnim narativom o vlasti opozicionu borbu čini hermetičnom, bučnom i gubitničkom. Posle kraha ekoloških protesta, da li će i kako biti moguće ponovo okupljati ljude po bilo kom osnovu?
Posle fragmentizacije ionako slabih opozicionih stranaka, postavlja se pitanje ko se pojavljuje kao nosilac alternative aktuelnoj vlasti i kako naposletku, posle ravnodušnosti na politički motivisano nasilje nad mladim analitičarom, može iko iz opozicionih redova kredibilno biti na braniku slobode i demokratije. Isuviše je međusobnih šumova između stranaka, loših procena i moralnih nesavršenosti da bi se iz postojeće opozicione strukture rodila iole kompetitivna alternativa vlasti.