"SAMO SAM MU VIDELA LICE, NISAM MOGLA DA GLEDAM DALJE..." Stefan Hrka iz Beograda stradao je u Novom Sadu, majka neutešna: "Pričam sa njim, on me čuje..."
Stefan Hrka (27) jedan je od 14 stradalih u nesreći kada se u Novom Sadu obrušila nadstrešnica na Železničkoj stanici. Kako kaže njegova majka Dijana, Stefan se zbog posla preselio u Novi Sad.
- Svesna sam toga da niko ne može da ga vrati, ali ja pričam sa njim. Neprekidno razgovaram sa njim - kaže Dijana i nastavlja da govori:
- Ustanem ujutru i pričam mu šta treba da radim, šta se desilo. Sve kažem mom Stefiju, šta je bilo, šta treba da bude. Od jutros smo razgovarali nekoliko puta. Samo on i ja. Moj Stefi mene čuje, on mene sve razume, on je deo moje duše.
Sa njom su i bivši suprug Milorad i Stefanov mlađi brat Nemanja.
Stefan se bavio građevinom. Zbog posla je započeo život u drugom gradu, a to poglavlje je, nažalost, brzo završeno.
- Stefan je tog dana pratio devojku na stanici ili ju je čekao, ne znamo - kaže Dijana.
- Dan ranije pričali smo telefonom. Ja sam se šalila sa njim, jer je devojka bila nova. Čini mi se da sam, dok smo razgovarali, videla njegov osmeh lepi i plave okice. Pitala sam ga da li je devojka ili drugarica. On se nasmejao i rekao mi da ćemo pričati o tome drugi put. Poslednje što sam mu rekla bilo je: "Čućemo se sutra." Sledećeg dana, nismo se čuli. Čim sam čula za nesreću uhvatila me je nervoza. Pozvala sam ga, ali se nije javljao. Zvala ga je i moja sestra, sestrići. Uzalud. Kasnije sam otišla u voždovačku policiju. Svi su bili ljubazni, ali delovali su uznemireno. Policajac je tražio Nemanjin broj telefona, pitao me je da li sam došla sama. Rekla sam da. Kažem mu da idem u Novi Sad i upitala ga da li je ono što mislim. On je klimnuo glavom i po čeo da plače. Došla je Hitna pomoć i dali su mi tabletu. Otišla sam sa prijateljima u Novi Sad - priča kroz suze majka.
- Identifikovala sam ga u policiji. Samo sam videla njegovo lice. Prepoznala sam ga, naravno. Majka sam mu. Bila je krv iznad glave. Ležao je na levoj strani. Nisam mogla da gledam dalje, niti je čovek koji me je uveo to mogao. Izvadili su ga među prvima. Pitala sam tog čoveka da li je bio u ruševinama. Rekao mi je: "Bio je u ruševinama. "Pitala sam ga da li se mučio, on je slegao ramenima. Ne znam da li moj sin ima telo, ruke, noge. Znam da će biti u limenom sanduku. Svesna sam svega. Duša nasmejana, bio je veseo. Svima je pomagao, sa svima se družio - priča neutešna majka.
Stefanovi roditelji su ogorčeni jer zbog papirologije još nisu uspeli da organizuju sahranu. U pogrebnom preduzeću u Beogradu im je rečeno da sa novosadskim sarađuju kao da su u dve različite države.
- Krivo mi je što me niko iz pogrebnog nije pozvao i rekao: "Dođite u ponedeljak da preuzmete telo vašeg deteta". Otac je tražio da vidi telo, nisu mu dozvolili. Igrom slučaja sreli smo javnog tužioca kome sam rekla da se nadam da će da kazni krivce. Moje dete niko neće vratiti, ali želim da se ovo zaustavi da druga deca ne bi stradala. Čekam da zazvoni telefon i čujem "majka". Neću ga sahraniti u odelu. On je uvek nosio trenerku i patike. Obavezno ću mu staviti kačket. "
Kurir.rs/Novosti