"BILI SMO ZAJEDNO U AUTOBUSU U 11.10 SATI, POLA SATA KASNIJE OBRUŠILA SE NADSTREŠNICA NA NJEGA!" Komšinica opisala poslednje minute života Vukašina Rakovića!
Vukašin Raković (69) iz Bukovca nastradao je u petak kada se srušila betonska konstrukcija na železničkoj stanicu Novi Sad, a njegove komšije za Kurir navode da im je jako žao što je takav borac izgubio život.
Nadstrešnica koja se nalazi na ulazu u zgradu stanice, iz za sada nepoznatog razloga, pala je u petak nekoliko minuta pre podne i zatrpala putnike koji su čekali prevoz. Ispod ruševina izvučeno je 14 žrtava, a prilikom pada teško su povređene tri osobe.
Komšinica Vukašina Rakovića kaže za Kurir da su zajedno sedeli u autobusu kada je u petak otišao za Novi Sad.
- Mnogo mi je žao Vukašina. Bio je dobar čovek, kog život nije mazio. Razboleo se, išao je da operiše glasne žice, ali su mu ustanovili da ima rak grla... Pretužno - kaže ona u jednom dahu dok izlazi iz prodavnice i nastavlja:
- Bio je bolestan, ali se borio, nije odustajao. Ali vidite kako je na kraju okončao. Velika tragedija, velika.
Komšinica pokušava da sakrije suze koje teku niz lice za stradalim komšijom, kome će ići i na sahranu.
- Videli smo se u petak, neposredno pre nego što je pala nadstrešnica. Ušli smo u autobus koji je iz Bukovca išao do grada. Bilo je to oko 11.10 sati. Teže je govorio, ali smo popričali i rekao mi je da ide kod ćerke u posetu. Išao je za Kać. Pitala sam ga kako se drži zbog boleti, rekao mi je: "Ne dam se ja još." Našalili smo se, bile je u autobusu još nekoliko komšija - kaže naša sagovornica.
- Nisam znala da je to poslednji put da ga vidim. Ovo je velika tragedija za sve nas, ne samo Novosađane, nego i za celu zemlju.
Naša sagovornica se potom osvrnula na pogibiju Vukašina tog dana.
- Izašao je iz autobusa i seo je, koliko se sećam odmah na klupu. Novine je kupio kod nas u prodavnici. A ja sam otišla do pijace gde sam ubrzo čula da se desila tragedija. Sumnjala sam da li je živ, jer se tu čeka autobus za Kać - kaže ona i dodaje da je imala crne slutnje i za ostale komšije za koje je mislila da su bili u trenutku tragedije ispod tende.
- Mi, malo stariji, volimo da sedimo na tim klupicama. Obično nosimo neke kese iz grada, pa nam je tu zgodno da sedimo i predahnemo. Eto, Vukašin je seo da ne stoji dok čeka prevoz, neko ga je čekao, a on nije došao. Kad sam se vratila na stanicu, zatekla sam ruševine, toliko ljudi koji jure negde, bila sam potpuno izgubljena.
Kako nam je potom objasnila, kasnije je saznala da je Vukašin nastradao.
O Vukašinu Rakoviću i o nezapamćenoj tragediji pričao nam je i njegov sin Bojan Raković koji nam je u potresnom razgovoru otkrio kako je saznao za nesreću.
- Čuo sam da se desila nesreći oko podne, a dva sata kasnije sam saznao da je tata poginuo. Bio sam u autobusu kada me je pozvala policija. Izašao sam iz prevoza, sačekala me je patrola. Tri policajca, bili su ljubazni izjavili su mi saučešće - kaže Bojan, dok mu rođaci i priajtelji izjavljuju saučešće. On nam je zatim objasnio, da je išao i da identifikuje telo.
- Verujte, to što sam tamo video, to ne može da se opiše, objasni... Sve porodice stradalih došle su u subotu u isto vreme da prepoznaju najmlijije. Idem hodnikom, a ne znam šta me drži da hodam. To je neka jeza, ne znam, taj neki osećaj. Ne znaš šta ćeš zateći. Moj tata je bio u sobi broj pet, a dok sam išao hodnikom ka toj prostoriji krajičkom oka video sam u sobi broj tri - telo deteta. Bože, koja tuga. To što sam video, to je... - kaže potresnim glasom Bojan dok briše suze.
- Od njih ništa nije ostalo, ništa! Tatu sam prepoznao po satu, to je jedino što sam mogao da identifikujem. Video sam mu glavu, to je on, video sam ga leži pokriven.