Pa da krenemo na posao. Glavna mana serije „Sablja“ je RTS. Paket kompromitantnih značenja koji ide uz tzv. Javni servis naprosto baca senku na sve u šta se taj televizor umeša i što prikazuje. Ali udobno uglavljen u guzice svih srpskih Visokih Mesta - koja ga takođe gledaju kao smrdljiv sir - RTS uživa nedovoljno jasan imunitet koja mu omogućava da pravi neopevana sranja, poput, recimo, „Stefana Nemanje“, a da - kad pukne opštenarodna bruka - Bivši Bujke izađe u javnost sa izjavom „da su to zlonamerne kritike i da je serija izvanredna“. I serija koliko sutradan padne u zaborav kao „izvanredna“.
„Sablja“ nipošto ne spada u tu RTS-ovsku kategoriju. Serija je urađena dobro - iako se nije vinula u vrh ovdašnje serijalne produkcije i (što je važnije) uprkos mnoštvu otežavajućih okolnosti, koje nisu povezane isključivo s „našim posebnostima dobronamerno“.
Naime, snimiti film ili seriju o političkom atentatu čiji su nalogodavci ostali u medijskom mraku pipav je posao i u mnogo „otvorenijim“ društvima od našeg. Stvar je u tome što nalogodavački medijski mrak vezuje ruke autorima takvih uradaka. Prostim rečnikom: ako bi autori, daleko bilo, imenovali nekog od nalogodavaca, momentalno bi usledila tužba zbog nalogodavačke čistoće pred zakonom. I onda belaj, kužite, stari moji.
Kako uprti prstom u političke pozadince, a ne dati im povod za tužbu, moglo se videti na primeru filma „JFK“. Dovoljno je, bez pominjanja imena, pokazati prstom na interesne političke i parapolitičke zajednice koje su se ovajdile od streljana - Kenedija, Đinđića, svejedno - i posao je urađen.
„Sablja“, bar u prve dve epizode, taj posao nije uradila, ali ostavljam otvorenom mogućnost da će to uraditi u nastavcima, mada mi je sumnja veća od nade. Sićušne vađevine tipa replike „uhapsićemo sve, pa i one koji ih (pucače) tapšu po ramenima“, suviše je uopštena.
Druga epizoda - početak policajne akcije „Sablja“ - pati 1. od manjka dinamike, 2. nedovoljno vernog prikaza multilateralne panike u koju je zapala Srbija i 3. odsustva filmske artikulacije tračka nade u razrešenje vekovne razvaljenosti, koja je na trenutak zaiskrila, pre nego što se sve vratio u „ovo što nikad ovako nije bilo“.
Slede marginalije na „Sablju“. Već dvadeset i jednu godinu se „divim“ (da, to je zadivljujuće) imbecilnosti političkih pozadinaca atentata i pucača, koji su ubili Đinđića u nadi da će koliko sutradan nastati Carstvije njihovo - ali ti svati tako pokreću i ratove, po principu udri pa će se već nešto dogoditi - a još više se divim opštenarodnoj tupoumnosti zahvaljujući kojoj su se politički pozadinci, držeći u rukama pištolje koji se puše, izvukli ko prdež iz gaća i posle izvesnog vremena se uspentrali na vlast.