"Kolena su me nesnosno bolela, a lekari me ubeđivali da mi nije ništa. Onda sam saznala strašnu istinu": Ivana (25) pobedila opaku bolest i sada radi ovo
Lozničanka Ivana Gligorić se kao tinejdžerka borila sa karcinom i iz te bitke izašla kao pobednik. Ovo je njena priča.
Ivana Gligorić (25) iz Loznice sa samo 16 godina suočila se sa najstrašnijom dijagnozom i za odraslog čoveka, a kamoli tinejdžera - karcinomom. Sve je počelo iznenadnim, nesnosnim bolovima u predelu natkolenice, kuka i kolena, koji su bivali sve jači, a ova, tada tinejdžerka, prošla je kroz pravu golgotu tražeći uzrok.
Dane je provodila u čekaonicama, slušajući netačne dijagnoze koje su vodile samo dublje u agoniju. Sedam dugih meseci patnje, izneverenih nada i frustracija doveli su je do ortopedije "Banjica". Tada je pomislila da će konačno doći kraj mukama, ali prava borba, o kojoj je pričala za "Blic", tek je počinjala!
- Posećivala sam razne doktore kako bih otkrila uzrok bola, ali susretala sam se sa netačnim dijagnozama koje su samo produžavale agoniju. To je trajalo sedam meseci, ali subjektivni osećaj kaže mnogo više. Kada sam nakon perioda nagađanja dijagnoza, pogrešnog lečenja, iscrpljenosti i čak i stanja nepokretnosti, došla na ortopediju “Banjica”, pomislila sam da konačno sve prestaje, a u stvari tada je tek borba počinjala - počela je svoju priču Ivana.
Ubeđivali je da izmišlja bol
Nakon, kako kaže, brojnih ubeđivanja da joj nije ništa, da izmišlja bol, da je sve to u njenoj glavi ili da je to samo još jedan izgovor kako bi izostala iz škole, osetila je olakšanje kada je rendgen pokazao zadebljanje desne butne kosti.
- Imalo je nade da je u pitanju i neka vrsta jake upale, pa smo uradili MSCT radi detaljnijeg pregleda - priseća se sagovornica.
Nažalost, skener je pokazao skoro 7 cm koštane srži i nagoveštavao je da je u pitanju ipak nešto ozbiljnije. Zato je morala da ostane na dečijem odeljenju gde se susrela i sa onkološkim pacijentima prema kojima je još tada izrazila divljenje.
- Tada sam ostala na dečjem odeljenju ortopedije i rađena mi je biopsija. Boraveći u toj ustanovi, upoznala sam mnogo dece, a među njima i onkološke pacijente. Prema njima sam imala posebnu vrstu empatije, ne u vidu sažaljenja, nego divljenja - navodi Ivana.
Pričajući sa svima njima, prepoznala se u njihovim simptomima, pa je, kako priča, imala prostora da posumnjam da ima rak, ali i da ga isto tako ne uzme za ozbiljno, videvši kako se ostala deca bore protiv njega.
- Najveća motivacija mi je bio Andrija Jelenić, dečak iz Crne Gore, koji je tada imao samo 12 godina i za mene, bio je najveći junak, što mislim i sada - dodaje ova hrabra devojka.
Obistinile se crne slutnje
Nakon što je dobila rezultate biopsije, crne slutnje su se obistinile, a sada je konačno saznala sa čime se to bori. Njen "neprijatelj" bio je zloćudni tumor, Ewing sarcoma.
- U međuvremenu zadobila sam i prelom butne kosti koja se posle svega otanjila i pukla - priseća se Ivana.
Kako navodi, u to vreme je već bila na onkologiji i upoznala je njena pravila - ili si pukovnik ili si pokojnik.
- "Došla sam, menja mi se život, mirim se sa činjenicom da mi je ovo druga kuća, krećem u sve ovo, od ovoga se ne umire", ove rečenice vrtele su mi se u glavi tokom celog procesa lečenja - kaže ona.
Prebrodila sve i izašla kao pobednik
Pored Andrije, koji joj je bio najveća motivacija kako je rekla, upoznala je i mnogo drugih "saboraca" koji su sa razlogom ušli u njen život.
- Naučili su me mnogo stvari, napravili su od mene boljeg čoveka, ukazali mi na neki bolji, pravilniji put. Nikada se nisam pitala zašto, a dobila sam mnogo odgovora zbog kojih ne bi ni menjala tok mog života - navodi ona.
U bolničkim ustanovama u Beogradu doživela je mnoštvo ružnih stvari, ali, kako navodi, pamti i lepe.
- Osim bolova, mučnina, povraćanja, pomenutog preloma, osam operacija, dve sepse, četrnaest hemioterapija, trideset zračenja i jake borbe, pamtim i brigu sestara, pamtim njihovu nežnost, snagu koju su mi davali, doktore koji su verovali u mene, situacije u kojima mi nisu dali da pokleknem, svaki poljubac u čelo nakon završene smene, svako hranjenje, presvlačenje, ogroman trud koji je uložen - napominje Ivana.
Posle dve godine za ovu hrabru Lozničanku usledila je još jedna operacija, onda ponovo sepsa i mukotrpan period, ali kako kaže uz ogromnu podršku koju ima uspela je sve da prevaziđe.
- Prošle godine sam se susrela i sa benignim tumorom na jajniku, ali i to se prevazišlo uz pomoć ogromne podrške koju imam iza sebe godinama unazad. Moja porodica i ja nikada nismo bili sami jer onakvo “guranje” kroz borbu želim svakom čoveku. Bogati smo prijateljima koji su bili i pre borbe, za vreme iste i nakon nje, koje smatram kao delom porodice - ističe sagovornica.
Teška dijagnoza, koju je uspela da prebrodi, ovu devojku nije sprečila da studira i nastavi da živi život kao i svi ostali ljudi.
- Pred kraj sam studija koje pohađam, izabrala sam defektološki fakultet u čijoj struci se pronalazim, koji me ispunjava. Zahvalna sam na dobrim profesorima i asistentima na njemu, zahvalna sam na poslu u školi koji trenutno radim, deca me ispunjavaju, imam odličan kontakt sa njima koji me ne umara - priča ona.
Osnovala udruženje "Humanitarac"
Sa svojim timom Ivana je otvorila udruženje "Humanitarac" u Loznici u kom je zadovoljna, a njihovi sugrađani ih podržavaju u svakoj akciji, imaju poverenja i prate njihov rad.
- Taj osećaj je neopisiv. Imati u timu ljude u kojima je čista ljubav, koji su spremni mesecima da odlažu lične obaveze kako bi što profesionalnije odradili svoj deo na akcijama, koji su uvek tu za decu je zaista pravo, pravo bogatstvo. Oni nisu samo tu za potrebe našeg udruženja, već se odazovu svakoj akciji koja se održava u našem gradu - priča ona.
Da im zaista ovo ime priliči govori i činjenica da su do sada obradovali mnoge, ali i pomogli.
- Obišli smo dečja odeljenja na onkologiji, Tiršovoj, Sokobanjskoj, domu za nezbrinutu decu u Banji Koviljači, u bolnici u Loznici u dva navrata. Organizovali smo dva rođendana u igraonici. Podelili smo vaučere u vrednosti od 6.000 deci na onkologiji, podelili smo medalje deci koja vode borbu protiv raka, nosili smo pakete slatkiša i potrepština u Sokobanjskoj, doveli smo maskote i animacije - kaže ona.
Takođe, uplaćeno je i po 100.000 dinara na četiri računa fokusirajući se na decu iz Loznice koja vode teške bitke i domu za nezbrinutu decu.
To je samo deo onoga što su uspeli da prikupe i pomognu.
Ostale nevidljive i velike traume
Stvari polako dolaze na svoje iako su, kako navodi, ostale nevidljive, a velike traume.
- Sada verujem da ću sa svojim prijateljima deliti samo lepe trenutke i vesti i mnoštvo slika sa dobro obavljenih, humanitarnih akcija - dodaje.
Za dve godine biće tačno 10 godina od Ivaninog izlečenja, a ona se samo nada dobrom zdravlju i za nju je to dosta.
Kurir.rs/ Blic/ S.Đ.