Dana 4. novembra 1970. godine, u Kaliforniji je otkrivena devojčica stara trinaest godina, neuredna, prljava i divljeg pogleda. Iza njene tužne pojave krio se najšokantniji primer socijalne izolacije u istoriji Sjedinjenih Američkih Država.
Trinaest godina i sedam meseci pakla
Zamislite da vas neko drži vezanima, hrani tek dovoljno da vas održava na životu pa vas divljački tuče ako ispustite i najmanji zvuk. Zamislite da ne razlikujete dane od noći jer ih provodite u tami, lišeni bilo kakve društvene interakcije. Zamislite postojanje bez ljubavi, bez dodira, bez nade, s boli kao jedinom konstantom. Za Džini Vili ovakav "život" trajao je trinaest godina i sedam meseci. Bio je to, slaže se većina stručnjaka, jedan od najgorih primera zanemarivanja i zlostavljanja deteta u američkoj istoriji. Za pakao koji je prošla bio je odgovoran njen otac, koga možemo opisati ne baš naučnim terminom – čudovište. Majka, pasivna, poluslepa i godinama zlostavljana žena, propustila je da je zaštititi. Da stvar bude još više poražavajuća, izneverio ju je i sistem, i to baš kad je počela da pokazuje sitne znake napretka.
Ime pod kojim je poznata, Džini, nije ono koje su joj nadenuli po rođenju. Dobila ga je tek kad je postala predmet naučne znatiželje, u svrhu zaštite identiteta. Seme njene tragične sudbine posejano je i pre nego što je došla na svet, kad je Klark Vili, mehaničar iz Los Anđelesa, upoznao dve decenije mlađu Irenu Oglesbi. Povezalo ih je odrastanje u disfunkcionalnim porodicama: on je bio sin vlasnice bordela, žene koju je istovremeno mrzeo i bio opsednut njom, a ona je pobegla od roditelja koji su je redovno tukli. Traume su formirale njihove karaktere na dramatično različite načine: Klark je bio hodajuće bure baruta, čija je dominantna emocija bio bes, a Irena strašljiva, submisivna ženica koja se slepo podvrgavala autoritetima.
Očev gnev i majčina slabost
Njegov gnev, ranije usmeren na kolege, komšije i slučajne prolaznike, nedugo nakon venčanja usmerio se na krhku bolju polovinu. Vrlo rano, gospođa Klark naučila je da drži jezik za zubima – više od ičeg, njenom mužu smetala je galama. Upravo iz tog razloga, nikad nije hteo da ima decu, ali kako je koncept kontracepcije nadilazio njegove kognitivne kapacitete, otac je ipak postao, i to četiri puta.
Prvo dete, ćerku, kao bebu je zaključao u hladnu garažu. Sirotica je navukla tešku upalu pluća pa umrla u dobi od deset nedelja. Drugo dete, sin, živeo je samo dva dana. Dečačić se ugušio vlastitom slinom, ali ne zna ko je tome kumovalo. Par je potom dobio zdravog dečaka Džona, a pet godina kasnije, 1957. godine, ćerku o kojoj ćemo u nastavku teksta pisati kao o Džini.
Irena, koja je zbog nesreće u ranom detinjstvu imala ozbiljnih problema sa vidom, a usled suprugovog batinanja postala je gotovo potpuno slepa, načisto je zavisila od svog muža pa nije – ili se nije usudila – da zaštiti svoju decu. Za Džona, to je značilo povremene šamare i redovne uvrede, ali bilo mu je dopušteno da ide u školu i da se čak povremeno druži sa vršnjacima. Za Džini, koju je njen tata bez ikakve osnove proglasio mentalno zaostalom pa je, kao takvu, smatrao smetnjom i sramotom, značilo je to silazak u deveti krug pakla
Devojčica u kavezu
Kad joj je bilo dvadeset meseci, otac je odlučio u potpunosti da prekine svaku njenu sponu sa svetom, uključujući ostatak porodice. Od tada, devojčica je sama boravila u zamračenoj sobi, u nekoj vrsti improvizovanog kaveza. Veći deo vremena, bila je vezana za posudu za vršenje nužde, u nezamislivo neudobnom položaju. Brat, koji je kao tinejdžer pobegao od kuće, kasnije je otkrio brojne detalje o hororu koji je njegova sestra proživljavala.
Otac ju je hranio isključivo kašicama ili, kad bi joj se posrećilo, meko kuvanim jajima, pa nikad nije naučila da žvaće: jednostavno bi stavila hranu u usta i čekala da je pljuvačka razgradi. Nadalje, tukao ju je drvenom palicom kad god bi ispustila glas, zbog čega je više-manje stalno bila pretiha (naučnici su kasnije utvrdili da uopšte nije znala da plače). Po kući se kretao sa puškom, pomno demonstrirajući supruzi i sinu kakva će ih sudbina snaći ako pokušaju da komuniciraju sa Džini. U jeku svog sadističkog nadahnuća, pustio je dugačke nokte, poput nekog jastreba, pa je njima do krvi grebao bespomoćnu devojčicu, a uz to je na nju režao i lajao poput pobesnelog psa (što će kasnije rezultirati patološkim strahom od životinja).
"Svet nikad neće shvatiti"
Za njenu sudbinu svet je saznao 1970. godine, i to zahvaljujući pukoj slučajnosti. Nekoliko meseci ranije, Irena je "uspela da zadobije" vidljive povrede kičme pa zapretila suprugu da će otkriti njegova zlodela policiji ukoliko je joj ne dopusti da Džini preseli kod bake. U kakvim je uslovima tamo živela, nije poznato, ali čini se da je barem povremeno izlazila iz kuće. Bilo je tako i tog prohladnog jutra, kad je pratila majku po pomoć za osobe sa invaliditetom. Irena je, međutim, onako slabovida zabunom ušla u susednu prostoriju – kancelariju socijalne službe. Čim su primetili devojčicu, koja je jedva hodala, socijalni radnici shvatili su da s njom nešto ozbiljno nije u redu. Majka i ćerka zadržane su do dolaska policije, a stravična istina tada je isplivala na svetlo dana.
Oboje supružnika optuženo je za teško zlostavljanje deteta. Otac, glavni kovač Džinine nesreće, suđenje nije dočekao: suočen s posledicama svojih zlodela, pucao je sebi puškom u glavu. Iza sebe je ostavio pismo u kojem je napisao jednu istinitu rečenicu: "Svet nikada neće shvatiti". Irena je, nakon što je utvrđeno da je i sama bila žrtva psihopate, oslobođena optužbi. Džini je, međutim, postala predmet interesa mnogih naučnika, a kasnije lekara, psihijatara i lingvista.
Neosetljivost na bol
Dok je boravila u bolnici, otkriveno je do koje je mere narušeno njeno fizičko i psihičko zdravlje. Ona, koja je zakoračila u tinejdžerske godine, bila je teška svega dvadeset sedam kilograma. Zbog mraka u kojem je živela, oči nisu uspele da se prilagode jakoj svetlosti, a višegodišnje vezivanje uzrokovalo je deformitete udova kao i velike probleme s motorikom. Nikakve emocije nije pokazivala, a na ono što bi prosečnom detetu izazvalo nelagodu i bol uopšte nije reagovala. Na primer, nije se ni trznula kad su je slučajno uronili u kadu s ledenom vodom. Naučnike je to navelo na ideju da čovečija ljubav prema toplini nije urođena, već da proizlazi iz brige i negovanja – onoga što Džini nikada nije imala.
Iako je, kroz rad sa nizom stručnjaka, uspela da svlada primitivne vrste komunikacije sa okolinom, poput upiranja prstom u željeni predmet, za usvajanje govora bilo je prekasno. Uspela je da nauči tek dvadesetak reči. Nadalje, nikada nije postala u potpunosti socijalizovana. Naučnici su vremenom uspeli da stave pod kontrolu njene ispade besa, ali određenih navika, poput masturbiranja u javnosti, nije se odricala. Koncept društvenih normi joj je, naime, bio posve nedohvatljiv.
Žrtva sistema
Posledica socijalne izolacije bila je i nemogućnost prepoznavanja izraza lica. Isprva, pokazivala je znatno veće zanimanje za predmete nego za ljude, ali nakon nekog vremena, kad je počela da oseća neku vrstu poverenja prema članovima naučnog tima, iskazivala je sreću kad bi je netko posetio. Čak je naučila i da se smeši i igra, a posebno je pozitivno reagovala na muziku. Neki smatraju da su za to bili zaslužni jedini prijatni zvuci koje je kao devojčica slušala: zvuk klavirskih dirki dečaka iz komšiluka.
Iako su je tretirali kao pokusnog kunića, naučnici su istovremeno bili nežni i pažljivi prema njoj. S njih dvoje je čak stanovala nakon što je izašla iz bolnice, ostvarivši tada najveći napredak. A onda, kao da joj nije nanela dovoljno patnje, na scenu je stupila majka. Odlučila je da Džini živi s njom, što je curica vrlo loše podnela. Shvativši da ne može da joj pruži adekvatnu brigu, vratila ju je u sistem, nakon čega je usledio život u nizu starateljskih porodica.
Pretpostavlja se da je Džini u nekima od njih bila zlostavljana – nakon nekoliko godina, došlo je do regresije na stanje u kakvom je bila kada su je primali u bolnicu. U njemu je, čini se, i ostala. Danas, kao žena od 66 godina, živi u državnom domu, na tajnoj lokaciji. To je otprilike sve što se zna o njoj. Nekad zanemarena i zlostavljana, sada je uglavnom zaboravljena, piše Povijest.
(Kurir.rs/J.M.)
Pogledajte priču muzičara koji je nakon tragedije ostao beskućnik: