SRBIJA I 21. VEK: Poslednja stanica
Novi Sad od petka više nije isti. U petak u podne sve se promenilo. U pogledu svakog prolaznika vidi se nešto novo - senka, strepnja, nesigurnost. Obilazimo nadstrešnice i prolazimo pored poznatih mesta s knedlom u grlu, sa novim strahom za koji nismo ni znali da je moguć. Naš grad, naš Novi Sad, više nije samo naš.
Postao je poprište tuđih grešaka, neodgovornosti i nemara. A oni koji su odgovorni? Njihova prva reakcija bila je da se operu od odgovornosti, distancirajući se i svaljujući krivicu na bilo koga ili šta drugo osim na sebe.
Prva zvanična reakcija bila je da nas ubeđuju kako nadstrešnica na kojoj se tragedija dogodila „nije renovirana“. A svi Novosađani koji tim putem prolaze svakodnevno znaju da jeste. Videli smo radove, posmatrali skele, gledali obnovljenu konstrukciju. I onda nas neko ubeđuje da ne verujemo sopstvenim očima - kao da istina za njih postaje relativna stvar, koja se po potrebi može prilagoditi političkim interesima. Umesto da priznaju grešku, oni su izabrali da manipulišu činjenicama, opredeljujući se još jednom za bahatost, osionost i bezobzirnost, koji su do ovoga na prvom mestu i doveli. Svedočanstvo inženjera koji je nadzirao projekat - čoveka koji je otvoreno rekao da nadstrešnica jeste rekonstruisana, da nije bila bezbedna i da je lično slao desetine dopisa nadležnima upozoravajući na opasnost - ugušeno je u salvi uvreda, pretnji i cenzure. Umesto da njegove reči posluže kao signal za hitnu akciju, vlast se postarala da ih sakrije, da uguši svaki glas razuma koji bi mogao da ukaže na njihovu odgovornost. Premijer Vučević, koji je godinama bio gradonačelnik ovog grada, sugrađane koji traže odgovornost za 14 izgubljenih života iz Kine je nazvao „svetinom“. On pronalaženje odgovornih naziva „traženjem glave“, u situaciji kada je 14 ljudi zaista i izgubilo glavu zbog nemara, nestručnosti, korupcije i bahatosti. Takva reakcija je direktna uvreda porodicama stradalih, građanima i zdravom razumu. Dok mi osećamo bol i gubitak, vlast pokazuje svoju distanciranost i bezosećajnost, birajući da vređa one koji su izgubili najmilije i da ignoriše glas građana koji traže pravdu.
Jedan čin, koji bi u svakoj normalnoj zemlji bio moralna obaveza nakon tragedije, ovde postaje čin spektakla i demonstracije političke drskosti. Vesić je dao ostavku nakon pritiska javnosti, ljuteći se i tvrdeći da ni za šta nije ni kriv ni odgovoran, a svi znamo koliko ta „ostavka“ zapravo nije promenila ništa - Vesića, sasvim izvesno, uskoro čeka nova funkcija, a odgovornost, kako je sam nekoliko puta u svom kratkom izlaganju izneo, apsolutno ne oseća. Umesto stvarne odgovornosti, dobili smo insceniranu „žrtvu“ koja nije donela ništa osim dodatne uvrede našem zdravom razumu. Ostavka, najskuplja reč u ovom društvu, postala je šala - tu je da nam pokaže da će krivci uvek biti zaštićeni, a građani ostavljeni da sami podnose posledice.
Gradonačelnik Novog Sada pokušao je da ubedi građane da treba da veruju u sistem, potpuno zanemarujući činjenicu da se nama upravo taj sistem srušio na glavu - sistem u kom je moguće da se nebezbedna stanica otvori dva puta u svega nekoliko meseci, uz veliku pompu.
Građani koji traže odgovornost nisu „svetina“ - oni su ljudi sa pravom na sigurnost, dostojanstvo i istinu. Previše dugo smo dopuštali da se odgovornost tretira kao politička manipulacija, kao privid koji ostavlja sve isto. Tragedija nas podseća da građani ovog grada zaslužuju pravdu koja neće biti samo još jedno političko obećanje, već stvarna promena - odgovornost koju smo predugo čekali, a koju više nećemo prestati da tražimo.