Naprotiv. Kolektivne traume su idealne, ako ne uvek za prekonoćne prevrate, a ono za saterivanje ovog ili onog režima u situaciju u kojoj je vladajuća struktura prinuđena da „smanji doživljaj“ ili da učini određene ustupke.
Oktobarska revolucija u Rusiji i sestra joj, revolucija u Jugoslaviji, izvedene su ili usred rata (u Rusiji), ili tokom rata, u Jugoslaviji. Da revolucionari nisu uspeli u naumu, bili bi povešani zbog veleizdaje. Ali su - nekom na žalost, nekom na sreću - revolucionari uspeli. A uspeli su zato što su 1. bili odlično organizovani i 2. što su znali šta hoće.
Druga, još važnija stvar: protesti i masovna okupljanja dolaze tek na kraju, kad je stvar već gotova.
Zahvaljujući našim posebnostima, kod nas je stvar (skupa sa mnogim drugim stvarima) postavljena naglavačke. Očekuje se, ne prestaje da se očekuje i bogzna da li će ikad prestati da se očekuje da će masovni protesti i okupljanja dovesti do stvaranja „kritične mase“, koja će se u određenom trenutku pretvoriti u poslovičnu neočekivanu silu koja će doći niotkuda i rešiti stvar.
To ne biva. Čak i dobro planirane i solidno organizovane političke (i policijske) akcije (pre)često završe nesupehom. (O jednom takvom neuspehu se možete (doduše polovično) obavestiti gledajući TV seriju „Sablja“.)
Izgleda da iz iskustva, tačnije fijaska maltene jučerašnjih protesta pred Skupštinom grada Beograda, niko nije izvukao nikakvu pouku, sledstveno je preksinoć u Novom Sadu upriličena (nešto masovnija) repriza. Pojedini opozicioni lideri su najavljivali pojavu „ubačenih grupa“, ali je ostalo nejasno šta je organizatore protesta sprečilo da najme profesionalno obezbeđenje koje bi očas posla onemogućilo „ubačene grupe“. Koliko sam video, ni neprofesionalnog obezbeđenja nije bilo.
Da li se očekivalo - ne bi me začudilo da jeste - da će neizbežni pičvajz poprimiti takve razmere da će „podići Srbiju“ na noge i da će to dovesti do Visokog Strmopizda.
To se, naravno, nije dogodilo. Niti se moglo dogoditi. Novosadski protesti samo su učvrstili status quo, koji je na snazi još od 2004, ne od 2012. Neprestano se to zaboravlja. Sve niskointenzivno zaraćene strane ostale su ukopane na svojim pozicijama. Svetosavski patriotizam - na kome počiva Visoki Režim - neiscrpan resurs, kao što je neiscrpan resurs i politički neuobličena - organizovanost bolje da ne pominjem - antirežimska građanska ojađenost i ogorčenosti.
To što su pomenuti resursi neiscrpni, ne znači da su stvaralački, stvaralački u smislu pomicanja stvari prema napred. Ne. To su dva lica iste entropije iz koje je srpsko društvo nakratko izašlo 2000, da bi se posle samo dve i po godine ponovo sunovratilo u nju. I to će tako ostati zadugo, a možda i zauvek.