UMRO IVAN ZVONIMIR ČIČAK Hrvatski političar preminuo nakon višegodišnjih problema u 77. godini
Ivan Zvonimir Čičak (77), bivši politički disident i predsednik Hrvatskog helsinškog odbora, preminuo je nakon višegodišnjih zdravstvenih problema.
Ivan Zvonimir Čičak rođen je u Zagrebu 10. avgusta 1947. godine, kao četvrto od petoro dece u porodici Ante i Marije Čičak. Njegov otac se kao domobran prijavio na Istočni front, gde je dve godine bio član Legije hrvatskog vazduhoplovstva. Kasnije je preživeo Krstov put i prepešačio sve do Bele Crkve na rumunskoj granici, trebalo je dva puta da puca i dva puta sebi kopa grob, ali je sve preživeo i vratio se kući 10. avgusta 1945. godine. tačno dve godine pre nego što sam se i sam rodio – otkrio je istoriju svoje porodice pre sedam godina u Jutarnjem listu Ivan Zvonimir Čičak.
Osnovnu školu završio je u Zagrebu i krenuo u gimnaziju, iz koje je izbačen poslednjeg dana školske godine 1966. godine bez prava upisa u drugu gimnaziju zbog kompozicije "Preko rasute karte moje domovine". Međutim, usled pada predsednika UDBE Aleksandra Rankovića, društvo je liberalizovano, a sledeće godine zabrana je ukinuta, pa je Čičak mogao da završi srednju školu i upiše Pravno-Filozofski fakultet. U decembru 1969. osvojio je prvu nagradu na takmičenju u javnom govoru. „Pripadam onom delu posleratne generacije koja je stasala u atmosferi dijasporske sintagme Tito – Stepinac. Kod kuće su nas vaspitavali da je Stepinac svetac, a u školi da je zločinac i neprijatelj države i naroda“, objasnio je on u Jutarnjem.
"Zarazio" se politikom i u vreme Hrvatskog proleća, na skupštini univerziteta 21. novembra 1971. izabran je za studenta prorektora. Čičak je dobio 178 glasova, a njegov protivkandidat, kasnije ugledni diplomata, Damir Grubiša, dobio je 133 glasa. Međutim, u decembru 1971. jugoslovenske vlasti su uhapsile Čičeka i druge studentske vođe pod optužbom da su hrvatski nacionalista. U montiranom procesu osuđen je na tri godine zatvora, od čega je 18 meseci proveo u Đorđićevoj, a ostatak u Lepoglavi, gde je proveo devet meseci u samici.
Po izlasku iz zatvora otišao je u JNA, a po povratku je diplomirao na Filozofskom fakultetu, ali nije diplomirao. Oženio se Marijom Štambuk sa kojom je imao petoro dece. Kako nije mogao da nađe drugi posao, živeo je od prodaje knjiga, kao akvizitor, a kada mu je to bilo nemoguće, otvorio je posao sa kožnom galanterijom. Ponovo je uhapšen 1987. zbog navodne utaje poreza, ali je pušten posle dva meseca. Socijalizam se rušio i 10. decembra 1989. godine, kada je rukovodstvo Saveza komunista Hrvatske donelo odluku o mogućem raspisivanju višestranačkih parlamentarnih izbora, Čičak je organizovao paljenje sveća na tadašnjem Trgu Republike.
Postao je lider obnovljene Hrvatske seljačke stranke, ali nije bio uspešan, iako je na prvim višestranačkim izborima HSS nastupio u koaliciji sa HDZ-om Franje Tuđmana. Ubrzo su se politički sukobili, a Čičak se etablirao kao žestoki Tuđmanov kritičar. Godine 1993. postao je predsednik Hrvatskog helsinškog odbora (HHO) i na toj funkciji ostao vidljiv u javnosti naredne dve decenije, iako je u jednom trenutku podneo ostavku (bio je predsednik u periodima 1993-2000. i 2009. - nadalje).
Čačak nije bio običan lik. Bio je žestoki hrvatski nacionalista i protivnik Jugoslavije, ali i žestoki kritičar HDZ-a i Tuđmana, koje je optuživao za autoritarnost, kao i kršenje ljudskih prava, pre svega osoba srpske nacionalnosti. Upravo je HHO bila prva institucija koja je detaljno izvještavala o likvidacijama civila i paljenju hiljada objekata nakon Oluje, zbog čega su Čičak, Žarko Puhovski i njihovi saradnici bili na udaru desnice.
Nikada nije sporna njegova izjava u Jutarnjem da je prvi predložio Kolindu Grabar-Kitarović da se kandiduje za predsednicu. Bilo je to u septembru 2012. godine, na stadionu u Briselu, na fudbalskoj utakmici između Belgije i Hrvatske, gde je Čičak, kao posmatrač HHO, sedeo pored Kolinde Grabar-Kitarović. Sve ostalo je istorija.
Kao i mnogi, završio je razočaran današnjom Hrvatskom. „Još devedesetih sam shvatio da nam se san ruši i pisao o tome u kolumnama. Nismo uspeli da ostvarimo san o demokratskoj državi, parlament je sada prazan sajam sujete i ne mogu više da ga gledam“, rekao je on za Novi list prošle godine.
Iako je bio vernik od detinjstva, a godinama se družio sa pokojnim kardinalom Franjom Kuharićem, bio je i duboko razočaran u Katoličku crkvu u Hrvatskoj: "Naša crkva je, nažalost, okamenjena, nije samo konzervativna, ona je konzervativna. Vratila se baroknom sjaju koji iritira. Ovo nije Crkva siromašnih i potrebitih o kojoj govori papa Franja. Nisam bio u katedrali više od 20 godina", priznao je u intervjuu Jutarnjem listu 2017. godine.
Kurir.rs/Jutarnji list