Iran. Maštao sam o ovoj zemlji godinama. Priče o bogatstvima drevne Persije upio sam s majčinim mlekom. Jedva sam dočekao da avion uzleti iz Istanbula i ponese me ka gunguli Teherana.
U neviđenoj gužvi prepunih ulica, u čađi i smogu kriju se velelepne palate čiji je svaki kutak ispunila vrhunska umetnost. Muzeji se nižu teheranskim ulicama, govore o davnim vremenima, moćnim vladarima, hiljadu i jednoj iranskoj noći, koje još žive i po danu, na fasadama i pijacama, u starcima koji puše duge čibuke, taksi vozačima koji su uvek spremni da ispredu turisti bajku i uvedu ga u bogati imaginarni svet.
Sve šljašti i blešti
Od svega što sam doživeo na putovanju o kojem sam maštao najupečatljivije ipak nisu bile bajke, ni muzeji, ni pijace na kojima sve šljašti i blešti, na kojima kao da se prodaje celokupno bogatstvo od Azije do Evrope. Najupečatljiviji je bio susret s Mahmudom Dolatabadijem, najznačajnijim iranskim živim piscem, rođenim 1. avgusta 1940. godine u siromašnoj porodici ratara i obućara u zabačenom selu Dolatabad, po kojem je uzeo prezime. Kao dete je pomagao porodici da obrađuju zemlju, istovremeno učeći za školu. Kad je naučio da čita, pred njim se otvorio novi svet. „Pročitao sam sve romane dostupne u selu. Čitao sam na krovu kuće, uz svetlost stare lampe“, pričao mi je.
Iako mu je otac bio slabo obrazovan, važio je za mudrog čoveka. Upoznao je sina s persijskim klasičnim pesnicima kao što su Sadi Širazi, Hafiz i Firdusi. Mahmud je pamtio pesme i narodne priče. Pošto je završio školu, otac je planirao da ga zaposli u svojoj trgovačkoj radnji. Mladom Mahmudu taj je posao bio dosadan. Jednog monotonog popodneva mladić je zatvorio radnju, dao ključeve dečaku iz sela i rekao mu da saopšti ocu: „Mahmud je otišao.“ Ljubav prema pozorištu uskoro ga je namamila u Teheran. Upisao je studije glume i bio najbolji u svojoj klasi. Počeo je da dobija prve uloge. Igrao je Brehta, Dostojevskog, Milera, kao i iranske klasike. Uskoro je započeo i da piše, a sa 24 godine objavio prvu zbirku kratkih priča.
Dolatabadijevo najpopularnije delo je saga „Kelidar“, roman u deset tomova, na tri hiljade stranica, u kojem je opisan život seoske porodice kurdskih nomada. Po značaju, stilu pisanja i vrsti tematike, veoma je sličan našem Dobrici Ćosiću.
- Petnaest godina sam se pripremao za pisanje ove knjige, a onda sam još petnaest godina radio na samom delu, čak i dok sam bio u zatvoru. Zemljoradnja me je naučila kako treba da se radi: prvo se pripremi tlo, pa se tek posle sadi - kaže on.
Sedamdeset besanih noći
Kako se našao u zatvoru? Kad je upitao policajce monarhističke policije koji je to zločin počinio, rekoše mu zbunjeno: „Nijedan. Ali mnogi drugi uhapšeni imaju primerak vaših romana, tako da čim vaše knjige toliko vole, mora da ste nešto grdno zgrešili.“
„Bio sam nemiran u zatvoru. Govorio sam sapatnicima, zatvorenicima, da moj nemir nema veze s nedostatkom slobode, već s tim što jedna knjiga živi u meni i da moram što pre da je napišem.“
Kad je pušten na slobodu, za sedamdeset besanih noći napisao je roman „Nestali Soluč“.
„Revolucija je bila u toku, pucalo se na ulici, ali meni to nije smetalo. Bio sam posvećen svom delu.
Radnja u „Nestalom Soluču“ prati siromašnu ženu koja odgaja decu u udaljenom selu pošto je njen suprug neobjašnjivo nestao. Ideja o romanu se Dolatabadiju prvi put javila u zatvoru, ali njeno poreklo vuče korene još iz njegovog detinjstva.
„Majka mi je često pričala o ženi u selu čiji je muž nestao i ostavio je samu s decom. Pošto nije želela da je selo sažaljeva, ona bi uzela malo jagnjeće masti i rastopila je, a zatim ubacila šaku slame ili nekih suvih travki u tepsiju i stavila u pećnicu, tako da bi zbog mirisa dima susedi pomislili da sprema mesni paprikaš“, objasnio je pisac, dodavši: „Žena se zvala Mergan i oduvek sam imao njen lik u glavi, a opet mi se vratio u misli dok sam bio u zatvoru, u mojoj trideset i šestoj godini.“
Postala je kultna scena u kojoj se žena bori između ljubavi i osude supruga koji je otišao bestraga, ostavljajući je da sama podiže decu i brine se o kući, koju još sama i kreči, ko zna, možda i za njegov imaginarni povratak: „Katkad je ljubav skrivena, ali postoji. Jeste zato što je nema. Uostalom, šta je ljubav? Ono što je očito? Ne, jer ako je očito, to onda i nije ljubav, nego spoznaja. Ljubav i jeste zato što je nije. Nije očita, ali se oseća. Potiče i prevrće. Tera na ples, na iskorak. Zakuje i požuruje. Čini nas ludakom u pustinji. Katkad ljubav jeste čovek, sam čovek. Njegovo bivanje jeste ljubav. Njegov hod i pogled su ljubav. Njegove ruke i srce jesu ljubav. Ključa u tebi, bez da joj znaš poreklo, bez da znaš otkud se pojavila u tebi. I raste. A ti to možda i ne želiš. Ili želiš a da to i ne znaš. Ne možeš znati. Ponekad je ljubav ono bledo sećanje na Soluča i tvoje prljave ruke koje kreče zidove.“
Proces razvoja jezika
U romanu „Pukovnik“, otac petoro dece odlazi jedne kišne noći da preuzme leš svoje najmlađe ćerke koja je nastradala u neredima tokom Revolucije. Dolatabadi je knjigu napisao početkom osamdesetih godina prošlog veka, kad u Iranu nije bilo mnogo tolerancije za takva dela. Zbog svog dela je bio pozvan na policijsko ispitivanje, a uskoro je napustio i mesto profesora univerziteta. Objavljen na nemačkom i engleskom, „Pukovnik“ još uvek nije dostupan na persijskom jeziku, iako su mu iranski zvaničnici priznali da je napisao izvanredno delo.
- Iran o kojem pišem je u sukobu sam sa sobom i trudim se da opišem unutrašnje društvene protivrečnosti što bolje mogu i da tim pitanjima dajem književne, kreativne odgovore - objasnio mi je Dolatabadi, a meni je jasno da svako društvo ima unutrašnje rascepe i da je važan zadatak vrhunske književnosti da ih prikaže i ogoli, da pomogne svima da ih shvate, pa lakše i reše ili s njima izađu na kraj.
Domaći kritičari ga smatraju jednim od najvažnijih pisaca, naročito zbog specifičnog jezika koji koristi.
„Jezik koji koristim star je više od hiljadu i sto godina“, podseća me na bogatu istoriju jedne od najstarijih ljudskih civilizacija koja u kontinuitetu postoji dve i po hiljade godina. „Zanimljiv mi je istorijski proces razvoja jezika i pokušavam da balansiram između klasičnih i modernih izraza“, kaže, pa govori o kulturnim znamenitostima i da je Iran jedna od deset zemalja s najvišim brojem istorijskih mesta pod zaštitom Uneska.
Knjige su mu i dalje među najprodavanijim u Iranu, gde se mnogi njegovi poštovaoci čude kako to još nije dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Ponosni Iranac
Dolatabadi se nije umiljavao nijednoj vlasti, ali nije ni borac protiv svoje zemlje. Nikad nije pomislio da napusti otadžbinu.
„Ja sam iranski pisac, u Iranu“, kaže mi s ponosom.
Možda je u tome odgovor zašto mu izmiče najveće svetsko priznanje. Na srpski još nije prevedeno nijedno njegovo delo u celini.
Posle druženja s njim uputio sam se u pustinju. Vozač je dao gas u predvečerje, a ja nisam primetio da se moj pojas otkačio. Zakočio je na krivini, pesak pod nama je proleteo, auto je sleteo s puta i zaustavio se poluprevrnut u peščanoj dini. Dok smo se izvlačili, čudom nepovređeni, Iranac mi reče: „Tvoja najveća sreća u Iranu je što si upoznao Dolatabadija, a druga što si sad preživeo. Pa i da nisi, ova prva je dovoljna da zadovoljan napustiš i Iran i ovaj svet.“
Sećajući se mojih iranskih dana, znam da je bio u pravu.
Viktor Lazić