Prvi svetski rat trajao je od 1914. do 1918. godine. Pod oružjem je u operacijama učestvovalo više od 70 miliona ljudi. Na jednoj strani bile su sile Antante: Srbija, Crna Gora, Rusija, Francuska, Velika Britanija, Japan, Grčka, Rumunija, SAD i Italija (od 1915). A na drugoj Centralne sile - Nemačka, Austrougarska, Bugarska, Turska i Italija (do 1915).
Italija je promenila stranu kad su joj sile Antante obećale, po svršetku rata, deo južnoslovenskog Jadranskog primorja: deo Dalmacije, Istru, Goricu, Kvarnerska ostrva i grčka ostrva Dodekanez. Od evropskih zemalja, Holandija, Švajcarska, Španija i skandinavske države bile su neutralne.
U ratu je poginulo više od 15 miliona ljudi, 20 miliona je ranjeno, a učesnice rata pretrpele su i ogromna razaranja. Rat koji je počeo napadom Austrougarske na Srbiju 1914. okončan je nizom mirovnih sporazuma 1918. godine. Bugarska je prva potpisala primirje, 29. septembra 1918. u Solunu, a Tursko carstvo kapituliralo je 30. oktobra na grčkom ostrvu Limnos. Primirje sa Austrougarskom potpisano je 3. novembra u vili Đusti blizu Padove, u Italiji.
U Nemačkoj je izbila revolucija i 9. novembra proglašena je Republika, a nemački car Vilhelm II pobegao je u Holandiju, gde je dobio azil. Dva dana kasnije, 11. novembra, u železničkom vagonu u francuskom mestu Kompjenj, blizu Pariza, potpisano je primirje s Nemačkom.
Formalno stanje rata između dve strane trajalo je još oko sedam meseci, sve do potpisivanja Versajskog mira s Nemačkom, 28. juna 1919. godine. Mirovni sporazumi sa Austrijom, Mađarskom, Bugarskom i Osmanskim carstvom potpisani su kasnije.
Poslednje primirje u Prvom svetskom ratu potpisale su Srbija i Mađarska u Beogradu 13. novembra. Te 1918. godine, kada su Nemci potpisali akt predaje, niko nije mogao da zna da će isti vagon 22 godine kasnije biti ponovo upotrebljen u istu svrhu. Na početku Drugog svetskog rata, naime, Hitlerove armije za nekoliko nedelja pregazile su Francusku. Firer je odlučio da Francuzi potpišu kapitulaciju baš tamo gde se Nemačka predala 1918. godine.
Naredio je da se iz muzeja dopremi vagon u kojem je 22 godine ranije potpisan mir u Prvom svetskom ratu, kako bi se revanširao za poniženje koje je, smatrao je, Francuska nanela Nemačkoj.
Da bi osveta bila potpuna, Hitler je čak seo na ono mesto na kojem je 1918. godine sedeo francuski maršal Foš. Ovaj istorijski vagon uništen je tokom savezničkog bombardovanja Berlina 1945. godine.
Po završetku rata došlo je do iscrtavanja novih granica u Evropi.
Nestala su četiri carstva: Nemačko, Austrougarsko, Tursko (Osmansko) i Rusko.
Nemačko carstvo izgubilo je svoje kolonije, proglašeno je odgovornim za rat i prinuđeno da plaća veliku odštetu.
Austrougarsko carstvo je raspušteno, a od njegovih teritorija stvorene su Austrija, Mađarska i u potpunosti nove države Čehoslovačka i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, potonja Jugoslavija.
Tursko carstvo je ukinuto, teritorije carstva van Anadolije (od kojih su kasnije nastale nove države na Bliskom istoku) dodeljene su na staranje silama Antante, dok je jezgro Osmanskog carstva reorganizovano u Republiku Tursku. Takođe, stvorene su države Jermenija i Gruzija.
Ruska imperija, koja je ranije istupila iz rata (nakon Oktobarske revolucije 1917. godine), izgubila je veliki deo teritorije na zapadu, na kojoj su stvorene nove države: Finska, Estonija, Letonija, Litvanija i Poljska, a Rusija je postala deo Sovjetskog Saveza.
Srbija od 2012. godine obeležava 11. novembar kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu u spomen na sve nevino postradale u razdoblju između 1914. i 1918. godine. Pre toga se, od 2005. godine, obeležavao na prvim časovima u svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji.
Ovaj dan slave sve zemlje koje su 11. novembra 1918. godine u 11 sati u Francuskoj, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša u francuskom gradu Kompjenju potpisale primirje s Nemačkom i time okončale Prvi svetski rat.
Iako je u Srbiji rat trajao dva dana duže (primirje je potpisano 13. novembra), slavi se 11. novembar kako bi se pokazalo, kažu istoričari, „da smo deo šire priče i da nije u pitanju klasično srbovanje“.
Posle četiri i po godine krvavih borbi, 11. novembra 1918 godine, oko pet sati ujutru, britanski, francuski i nemački zvaničnici sastali su se na severu Pariza i potpisali dokument koji je Prvi svetski rat priveo kraju - Sporazum o primirju, koje je trebalo da nastupi u 11 sati jedanaestog dana jedanaestog meseca u godini, dakle, tog 11. novembra u 11 sati.
U roku od nekoliko minuta ova vest je obišla svet i svi su počeli da čekaju taj čas kada će biti okončan „rat nad ratovima“. Ali u tih šest sati iščekivanja izginule su još stotine vojnika, a hiljade su povređene. Američki istraživač Džozef Persiko tvrdi da je poslednji dan Prvog svetskog rata odneo više života nego čuveni Dan D - iskrcavanje saveznika u Normandiju na kraju na Drugog svetskog rata.
Najstrašnija je činjenica da su stotine tih vojnika pohrlile u smrt po naređenjima generala koji su znali da je primirje već potpisano.
Tako je general Vilijam Rajt, iz 89. američke divizije, kad je video da su njegove trupe izmorene i prljave, i kad je čuo da postoje ispravna kupatila u obližnjem gradu Steneju, naredio vojnicima da ga zauzmu kako bi se osvežili. Ta sumanuta odluka je odnela 65 života, uz dvestotinak ranjenih.
Poslednji britanski vojnik koji je poginuo u ratu bio je redov Džordž Edvin Elison. U 9.30 časova ujutru ubijen je dok je izviđao predgrađe belgijskog grada Monsa, jer je bilo dojavljeno da se u šumi skrivaju nemačke trupe. S obzirom na to da je imao oko 40 godina i dugačak staž u vojsci, može se zaključiti da je redov Elison prethodno preživeo nekoliko ratišta.
Ali, iako je bio poslednji poginuli Britanac, Elison nije bio poslednja žrtva rata. Dok su minuti prolazili do 11 časova, još mnogi drugi vojnici su pali.
U 10.45 još jedan četrdesetogodišnjak, Francuz Ogustan Trebušon ubijen je kad je prenosio poruku trupama da će u 11.30, nakon primirja, biti servirana supa. Na njegovom grobu, međutim, kao datum smrti naveden je 10. novembar 1918. Priča se da se Francuska toliko stidela gubitaka poslednjeg dana rata da su promenili datume na grobovima za dan ranije...
U samo nekoliko minuta pre 11, tačnije, u 10.58, severno od Monsa, 25-godišnji kanadski redov Lorens Prajs je bio na tragu nemačkim vojnicima koji su se povlačili. Borba se vodila na ulici, Prajs je ušao u kolibu dok su Nemci bežali na zadnji izlaz. Kad je istrčao na ulicu za njima, Lorensa Prajsa je pogodio metak, koji ga je na mestu usmrtio. Ali čak ni Prajs nije bio poslednja žrtva Prvog svetskog rata. Na jugu Francuske američki vojnik Henri Ganter je - valjda u želji da ubije još jednog neprijatelja - napadao zbunjene nemačke trupe, koje su već znale da je primirje stupilo na snagu. Nisu imali drugog izbora do da mu uzvrate paljbu. Redov Ganter, rodom iz Baltimora, i ironično, nemačke krvi, bio je mrtav u 10 časova i 59 minuta.
Taj slučaj je zvanično priznat kao poslednja pogibija vojnika u okršajima u Prvom svetskom ratu.
SRBIJA NIJE PODIGLA SPOMENIK SVOM BRANIOCU:
PRVA SRPSKA KRV
l Austrougarska objava rata Srbiji stigla je običnim telegramom, na francuskom, tada službenom jeziku u diplomatiji, preko Bukurešta! Predsednik vlade Nikola Pašić, koji je s ministrima bio u Nišu, 28. jula oko jedan po podne ručao je sa ženom i ćerkama u kafani „Evropa“ kad mu je telegram uručen. Za susednim stolovima sedele su diplomate akreditovane u Srbiji.
Vest da je objavljen rat u prestonicu je stigla pet sati kasnije...
Oko šest uveče tog dana, kao po komandi, na svim beogradskim radnjama spuštene su roletne. Trgovci i zanatlije ostavljali su robu, a sa sobom nosili samo novac, žureći svojim ukućanima da svi zajedno pobegnu. Zavladala je panika jer se proneo glas da će Austrijanci još u toku noći početi teškim granatama da bombarduju Beograd.
U to vreme u Zemunu, koji je tada bio u sastavu Austrougarske, bilo je stacionirano svega 800 vojnika, a ni na srpskoj strani nije bilo ozbiljnijih snaga.
Oni i još dvadeset miliona poginulih
Obalu Save branili su trećepozivci, to jest rezervisti, zatim Stanični bataljon i pontonirsko-minerska četa pod komandom kapetana Mihaila Alića. To je bilo sve od vojske. Njima su se pridružili žandarmi, noćni stražari, finansijska straža Carinske uprave i pripadnici Viteškog društva „Dušan Silni“, rodoljubi ali amateri, nalik onima što danas demonstriraju borilačke veštine Starih Slovena.
Uz ove, na liniji odbrane stajao je i četnički odred majora Voje Tankosića, koji je sa svojih 400 četnika držao položaj između kalemegdanskog Donjeg grada i Savskog mosta.
Oko 11 sati uveče srpska odbrana primetila je „Alkotmanj“, parobrod u vlasništvu austrijskog Dunavskog društva, kako plovi Savom. Pešadinci su iz pušaka zapucali na komandni most, koji je bio zaštićen vrećama s peskom, i već prvi hici usmrtili su kapetana Karla Ebelinga i prvog krmanoša Mihaila Gremzbergera. Drugi krmanoš Ignjac Kobor, i sam teško ranjen, uspeo je da okrene brod i vrati ga u Zemun. Nema pouzdanih podataka o namerama posade broda „Alkotmanj“, ali je vrlo verovatno prevozio jedinice s namerom da ih iskrca na srpskoj strani...
Izdanak čuvene porodice
Kao odgovor na srpsku vatru, zapucali su iz svojih rovova i austrougarski vojnici. Jedan od njihovih metaka je baš kod železničkog mosta usmrtio Dušana Đonovića, rođenog oko 1898. u Crmnici, iz odreda Voje Tankosića.
Pred zoru je Austrijancima u rovu kod srušenog mosta nestalo municije. Tri vojnika pošla su do magacina po metke, ali je jedan od njih, Pal Kovač, pogođen u glavu i odmah je preminuo, a druga dvojica, Biro Gabor i Vereš Imre, ubijena su dok su njegovo telo nosila u rov.
Te prve noći Prvog svetskog rata poginulo je šest ljudi.
Dušan Đonović poticao je iz čuvene porodice. Jedan brat bio mu je advokat Nikola, koji je 1945. branio Dražu Mihailovića, a drugi Jovan 1907. bio je u Crnoj Gori zbog atentata na knjaza Nikolu osuđen na smrt, koju je izbegao dolaskom u Srbiju. Dušan je 29. jula sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju, a četvrtog avgusta Politika je, u prvom izdanju štampanom posle šestodnevnog bombardovanja, pod naslovom „Prva žrtva u našem velikom ratu“, objavila čitulju koju su sročila njegova braća:
„Večeras, oko ponoći, navršiće se osam dana kako su prvi austrijski metci nadrli na našu zemlju i od kako je počeo veliki rat za slobodu i nezavisnost Srpskog Naroda. U toj znamenitoj noći kao prva žrtva pao je mladi dobrovoljac Dušan Đonović, činovnik Železničke direkcije i četnik u četi vojvode Jovana Babunskog.
Dušan Đonović, primorac po rođenju, brat Jovana Đonovića, koji se istakao u crnogorskom omladinskom pokretu. Čim je Austrija nagovestila rat, Dušan Đonović je prihvatio pušku i stupio u dobrovoljce. On je znao da se za istu stvar Srpski Narod na celom svome prostranstvu pao je pogođen austrijskim metkom na obali Save, braneći slobodu Beograda, onako isto slatko kao da su ga izrešetali kuršumi pod Lovćenom.
Bog da prosti njegovu junačku dušu!“
Pal Kovač, posmrtno odlikovan Bronzanom medaljom za hrabrost, Biro Gabor i Vereš Imre sahranjeni su uz vojne počasti na katoličkom groblju u Zemunu. Istog dana u Zemunu su sahranjeni Ebeling i Gramzberger sa „Alkotmanja“. I oni su odlikovani, a s njima i Ignjac Kobor, koji je brod vratio u Zemun. Dušan Đonović nije dobio nikakvo odlikovanje.
Momčilo Petrović