Neuobičajeno sunčani novembar zagriženim ljubiteljima tenisa osim lične radosti donosi i neočekivanu utehu, u mesecu kada su navikli da sa pozitivnim nestrpljenjem očekuju bravurozni finiš sezone najvećeg svih vremena - u poslednje vreme u Torinu. To da će za tili čas doći vreme da se prate suncem okupani turniri australijskog teniskog leta – a tamo još jedan uobičajeni pohod Novaka Đokovića na narednu rekordnu titulu na Rod Lejveru nada je kroz koju ovog novembra provejava zimska zebnja, jer je iza nas po mnogo čemu jedna od srbinovih retkih „annus horribilis" i koja za logičan sled ostavlja ceo niz tinjajućih (i ominoznih) znakova pitanja.
Odlučio je tadašnji broj 3 ATP rang-liste još u septembru na meču Dejvis Kupa sa Grčkom da su nastupi u Bersiju i Torinu za njega „ad acta“ pri kraju ove sezone, i ma koliko to zvučalo šokantno tada i šokantnije sa svakim danom pred početak tih turnira (a bez formalne objave iste do pred njihovog samog početka) Novaka su ka toj odluci vodili – superiorni razlozi, igrački i strateški. Iako je neposredno pre početka Pariza odigrao finale sa godišnjeg rasporeda (pre)dugo izostavljenog Mastersa u Šangaju (i skoknuo poslovno do Pekinga) a zatim i egzibicioni „Slem šest kraljeva“ u Rijadu (uz učestvovanje u obilju tamošnjih van-takmičarskih aktivnosti) – „zdravom i pravom“ Novaku nije ni padalo na pamet da korektne nastupe sa ta dva događaja (finale Šangaja, polufinale u Rijadu) proba da „ažurira“ na turnirma koje je prošle godine osvojio u dominantnom stilu – i to usled pratećih otežavajućih okolnosti (bolest u Parizu, izuzetan zamor i ledeno-skliska podloga u Torinu). Brojni teniski stručnjaci i analitičari jednostavno nisu verovali – ili nisu hteli da veruju – u to da Novaka na tim turnirima neće biti, i nadali se da su reči izgovorene u Hali Aleksandar Nikolić bile više stvar trenutnog afekta (posle razočaravajuće eliminacije u Njujorku) nego neprikosnovena odluka da će se njegova takmičarska godina završiti pre tih turnira, te su predstavnike srpskih medija saletali sa molbama da im u rubrici „senzacionalno“ potvrde ono što se tada već jasno moglo zaključiti. Novak u Pariz – sa Maldiva? Novak u Torino – sa basketa? Ne ide to tako kod Novaka ni sada, kao što nije nikada – ali potvrđuje reputaciju da se od Novaka uvek očekuje nešto neverovatno, kao što je – uostalom – i bilo finale Vimbldona 3 nedelje posle operacije meniskusa, a zatim i karijerno ostvarenje u vidu olimpijskog zlata protiv izvrsnog Karlosa Alkaraza na tom istom Šatrijeu na kome je prolazio kroz najveće sportske drame i emotivne momente u karijeri. Kurtoazna saopštenja sa pratećim objašnjenima su izdata u poslednji pristojni momenat (što ipak pogoduje otkazanim turnirima jer se do tada na konto očekivanog nastupa proda i po koja karta) i tačka na takmičarsku 2024. za Novaka Đokovića je stavljena – dok će ga njemu posebno dragi Del Potro dočekati krajem novembra u Argentini za „poslednji tango“ jednog od retkih osvajača Slemova u eri Najveće trojke.
„„Tenis je u fokusu i dalje – idemo sada „ful“ pripreme, pa sve nanovo““, prva je autentična rečenica „a la Novak“ kojom je naš as obznanio planove za predstojeće nedelje i mesece, i jedina logična za sve pratioce tenisa. Novak je jasno naznačio da će češći kadrovi druženja sa sveže umirovljenim Filipom Krajinovićem na tribinama aktuelnih sportskih događaja sačekati one „prave penzionerske dane“ – i time napravio marginu između onoga kako bi mogao da provodi deo svog vremena za koju godinu i čemu namerava zdušno da se posveti do tada, pa koliko god taj period trajao. A koliko bi to zaista moglo da bude?
Da nije bilo ove iznenadne ali – po svemu sudeći – preko potrebne pauze, možda bi već pred kraj sledeće godine gledali okončanje teniske sage najvećeg tenisera svih era. U godini u koju je Novak ušao iscrpljen paklenim tempom i završetkom iz prethodne, bolnim porazom njega i Srbije protiv Sinera i Italije, posle prekratke međusezonske pauze i skoro nepostojećih priprema (egzibicija sa Alkarazom u Rijadu pa Australija u decembru za Junajted Kup), bolesti na samom početku Australijan Opena i eliminacije od Sinera (za treći poraz u tri meseca) u polufinalu, baksuzi i neprijatnosti su se – samo smenjivali. Preskočen je uobičajeni i korisni Dubai, u Ameriku se otišlo potpuno van potrebne forme i sa kombinovanom sportsko – holivudskom agendom (eliminacija od Nardija u 2. kolu i poslovni „skok“ na drugi kraj kontinenta do Majamija) – a onda usledila „bomba“ objavom raskida izvanredne ali i često izuzetno zahtevne saradnje sa Goranom Ivaniševićem. U Monte Karlu se – uprkos svemu – Novak žustro borio ali više od polufinala sa Rudom realno i nije bilo moguće ostvariti, da bi na narednom Mastersu u Rimu „deus eks mahina“ momenat incidenta sa termosom u publici (i razočaravajući nači na koji je priveo kraju naredni meč sa Tabilom) doneo novi šok – za Novaka zabrinjavajuće sudbinske simbolike. Iznenadno premijerno pojavljivanje u Ženevi donelo potrebne sate na terenu ali i upozoravajući poraz protiv ove godine odličnog Mahača pred odlazak na Rolan Garos, na kome je „loša astrologija“ tog perioda kulminirala u mučnom trijumfu pred zoru nad Musetijem i „pirovoj pobedi“ nad Serundolom u četvrtfinalu i stradanju meniskusa koji je morao da bude promptno operisan.
Ako su posle toga molitve bile uslišene time što se Novak prvo ekspresno vratio u formu za finale Vimbldona (uz donekle srećne okolnosti u Londonu) a zatim teniski potpuno vaskrsao za fantastično odigrani olimpijski turnir i jedno od najvećih karijernih ostvarenja – osvajanje olimpijskog zlata – emotivni tobogan proteklih meseci morao je biti zaustavljen, i to se desilo kroz hedonistički provedeno leto na Jadranu, u zasluženom slavlju i dokolici. Ipak, teniska turneja nemilosrdno melje u pozadini, a spoznaja diskrepance letnjih zgoda i prolivanja krvi i znoja po betonu manifestovala se porazom od ove godine stasalog Popirina (svežeg osvajača Mastersa u Kanadi) u trećem kolu. Momenat istine koji je usledio na Dejvis Kupu protiv slabašne Grčke i korektan teniski epilog ove nenormalne godine u Kini zatvorili su krug sezone koja će se pamtiti po svojim izazovima, ali i posledicama lošeg planiranja i usklađivanja privatnih, teniskih i poslovnih obaveza – kojih će kod Novaka u narednom periodu biti samo sve više. Novakov „crni Grend Slem“ – eliminacija sa Australijan Opena, raskid saradnje sa Ivaniševićem, povreda i operacija meniskusa i činjenica da nije osvojen ni jedan trofej obeležio je ovu sezonu – kao pozitivnu refleksiju mogao da bi ima „kopernikanski obrt“ u narednoj. Novak je toga svestan – i kada je iskoračio iz žrvnja 2024. i na miru razmislio – doneo je odluke koje su jednako obavezujuće i važne, a nemalo i rizične.
U retrospektivi je za ovakvog Novaka ipak bolje što nije takmičio u Parizu i Torinu – jer su u „gradu svetlosti“ bili nametnuti pakleno brzi uslovi za igru – te se povlačenje Sinera i „eliminacija“ Alkaraza mogu smatrati za pametne strateške poteze obojice pre završnog Mastersa u centru automobilske industrije i istorijski važnog finala Dejvis Kupa za obe nacije. U Torinu će podloga ponovo biti izuzetno brza, a na tom turniru u „špicu“ forme osim spomenutih - ovoga puta i razgoropađeni osvajač Pariza Saša Zverev, možda trenutno i najspremniji da po 3. put podigne veliki pehar u Pala Alpituru. Najveći svih vremena nema razloga da nedovoljno spreman i motivisan ide na ove događaje „reda radi“ i trpi konsekvence mečeva u kojima su znatno veće šanse za uspeh na strani trenutno angažovanijih protivnika, neopterećen finansijskim dobitkom i svestan bodovnog gubitka koji će uslediti zbog odsustva. Novak će ispratiti ove turnire sa strateške razdaljine, pozdraviti se sa momcima i Rafom na Dejvis Kupu u Malagi – i naterati ih da se zamisle koliko će (tek) njima biti opasno da se sretnu sa osvajačem 24 slema koji je i ove paklene godine pokazao da može i ume sve čak i kada se toliko faktora uroti protiv njega.
Novak će u 2025 sebi morati da bude najveći prijatelj i podrška, a taj test počinje bukvalno od prvog izlaska na teren ovih dana. Iako se (laka) rešenja ne naziru u pogledu njegovog sledećeg šefa stručnog štaba, a licitiranje sa imenima neprestano traje – možda bi iznenadno pojavljivanje Marjana Vajde u ulozi Ambasadora turnira „Belgrade Open“ (i angažovanog na radu sa mladim talentima sprskog tenisa od strane našeg Saveza) nekima moglo da da nadu da se nazire još jedan kam-bek njima omiljenog slovačko-srpskog dueta na relaciji boks-teren. To bi Novaku dalo toplinu, stabilnost, poverenje i motivaciju koja mu je nedostajala u godini na izmaku, i ako moguće – predstavljalo potez vredan truda, rada i verovanja u njega. U svakom slučaju, Novaku bi za „misiju 2025.“ trebao odličan trener i psiholog, osoba od integriteta, motivacije i strasti koju poštuje i u koju veruje i koja veruje u njega – da bi zajedno prošli kroz sve što ih očekuje da bi se ostvarilo ono što se očekuje. A toga će biti zaista puno, jer - sa izuzetkom boksa - retko u kom pojedinačnom sportu bi igrač u tom životnom dobu ostvario ciljeve koje je Novak zacrtao u narednih 11 takmičarskih meseci, u konkurenciji izvrsnih mladih asova koji po svojim kvalitetima predstavljaju novu generaciju fizičkih, tehničkih ali i strateških performansi koje su kroz karijeru odlikovale njega, Rodžera i Rafu.
U sezoni u kojoj – srećom – ne brani puno bodova (osim finala Vimbldona i Šangaja), njen početak bi Novaku mogao (ili trebao) da odredi na šta će njen ostatak ličiti, i za to je Australijan Open (i pripremni turnir – najverovatnije ponovo Adelejd) skoro uvek imao takvu dragocenu ulogu. Ovoga puta će ga tamo čekati šampion Siner, nikad više motivisani za osvajanje prvog Slema i prvog mesta Zverev, isto tako motivisani da razbije tamošnji baksuz Alkaraz, višestruki finalista Medvedev – i sijaset odličnih „betonaša“ koji su mučili svu četvoricu kroz razne turnire na ovoj podlozi. Biće veoma važno videti koliko će brza biti podloga u Melburn Parku, ali treba očekivati da će se ići na njenu bržu verziju – kako bi telegeničnost prenosa bila na višem nivou atraktivnosti. Za to će Novak morati da bude herkulovski spreman – uz vrhunski precizne i efikasne servise, najbolje riterne, kondiciju da se izdrže sve duge razmene i odlučnost da se uđe u teren i dominira tokom poena – a da su najveći njegovi takmaci barem 10 godina i više mlađi od njega. Pitanje je koliko će njemu omiljenih termina u 7.30 uveče deveti ili desetin na ATP listi Đoković dobijati na Lejveru ili Melburn Areni i kako će to primarno uticati na njegove nastupe – ali će Novak morati da bude spreman na to da, osim toga što će ga od četvrtog kola čekati pakao u konkurenciji –će i pre toga vrebati razni izazovi iz ugla raznih motivisanih izazivača i samog vrelog australijskog leta. Ništa manje od osvajanja Melburna Novaka neće zadovoljiti, predstavljaće propuštenu priliku za istorijski 25. slem na terenima turnira koji mu je u tom smislu do sada bio najzahvalniji – i veliki korak unazad ili u stranu za ostale planove u 2025.
A ti ostali planovi – da ponovimo njegove reči – su uspesi na Slemovima i nastupi za Dejvis Kup tim Srbije. Uspeh u Melburnu (ili pak neuspeh) će se nadovezati na kvalifikacionu rundu mečeva u najstarijem timskom takmičenju uskoro posle nastupa „dole“, što je Novak često preskakao – pa će ta posvećenost već ubrzo biti na testu. Iako sa sobom nose specifične komplikacije (uslovi igre, klimatske promene, daljina putovanja) – izbor iz turnira serije 500 u Evropi (Roterdam) i na Bliskom istoku (Dubai, Doha), kao i prolećni Mastersi u Americi (Indijan Vels, Majami) Novaku bi predstavljali važan kontinuitet takmičarskih nastupa – što će svoju vrednost potvrditi već početkom sezone na evropskoj šljaci u aprilu. U pogledu ostalih Slemova, Novak je najveći favorit za osvajanje Vimbldona (iako se sa tim Alkaraz sigurno ne bi složio, kao ni Siner) i poseduje potrebno iskustvo da – ako su voljni momenat i forma tu – napadne i Rolan Garos (pod uslovom da značajno popravi utiske iz prošle godine u Monte Karlu i Rimu). To što bude postigao u (Melburnu,) Parizu i Londonu će uticati na takmičarske planove u (najverovatnije Sinsinatiju i) Njujorku – dok bi finiš sezone (Dejvis Kup polufinale, Šangaj, Pariz, Torino) mogao biti neka vrsta kombinacije „rasčišćavanja računa“ sa najvećim konkurentima, „defilea renomea i časti“ – i kondicioniranja za verovatno poslednji pokušaj da sa Troickim i družinom osvoji Salataru krajem novembra.
Ambicije za ovako dugačku, dinamičnu, zahtevnu i izazovnu sezonu su prave šampionske, i zahtevaju možda do sada neviđeni nivo posvećenosti Đokovića da sa samopouzdanjem krene u njihovu realizaciju – već od narednih dana. Da bi željeni rezultati krenuli fazno da se prepoznaju, Novaka bi pre svega trebalo besprekorno da služi zdravlje – ali i svest o ozbiljnosti izazova koje sam sebi nameće, kao i okolnosti u kojima će se odgovor na njih odigravati. Iako je u godini na izmaku pokazao da u određenim mečevima i dalje može da ostvari bukvalno sve što poželi – šampionskog kontinuiteta nije bilo, i bojazan da će „off-season“ od skoro 3 meseca trajanja biti prevelik da bi se održao i postigao željeni takmičarski tonus pred Melburn. Istovremeno, Novak se navikao na to da zavoli svoju (novu) ulogu miljenika publike, mega-zvezde i svojevrsnog heroja (koja se sada obožava i zbog pojma „borbe protiv establišmenta“) pa će biti zanimljivo videti u kojoj (krajnoj) meri je spomenuti „fokus na tenisu“ izvodljiv – a da pritom ne podlegne kompromisima raznih promotivnih i društveno-orijentisanih aktivnosti i svega (remetilačkog) što iz njih može da proistekne. Novak se takođe navikao na to da je u odnosima sa menadžmentom i stručnim štabom njegova reč – poslednja, po čemu se ne razlikuje puno od svojih kolega (osim donekle mlađih i brojnije savetovanih Sinera i Alkaraza) – pa će i u tom smislu biti zanimljivo videti koliko će detaljno, promišljeno i konačno uspešno biti vođeni komunikacija i planiranje aktivnosti na terenu i oko njega zarad njegovog fokusa na najvažnije ciljeve. U toj geometriji odnosa, uloga Jelene, Stefana i Tare u podršci suprugu i tati će biti važna kao retko kada do tada – u nadi da će zadovoljstvo uspesima na terenu biti važan podsticaj da se krug sreće, vere, zajedništva i ljubavi još više širi i pozitivno utiče na njegov tenis.
Vraćajući se na temu trenera – Novaka treba razumeti, voleti i poštovati, podneti, umeti sa njim ali i znati kako potvrditi da je trenerova reč – ona prava. Harmonizacija sa njim u ovoj fazi njegove karijere i pred ovakvim izazovima proces je od koga bi skoro svaki teniski stručnjak – pa i sam Đoković – mogao imati bojazan, oprez, nesigurnost u pristupu i svakom sledećem započetom koraku. U tom smislu bi bilo dobro učiniti Novakovu tenisku kuću „toplom i punom dobrodošlice“, ali sve vezano za aktivnosti u njoj – maksimalno posvećene radu i rezultatima. Novaku ne trebaju „PR/selebriti“ treneri, velika imena koja nisu spremna da se adaptiraju na ove okolnosti, ljudi koji ne bi mogli da skapiraju njegovu kulturu i ličnost – pa je zbog toga ovaj izbor ovako sužen i delikatan. Kada bi mogli da uzmemo ekstrakt Vajde, Bekera i Ivaniševića, dodamo kvantum neograničene energije, strpljenja i odlučnosti, i time pospemo nekog od velikih (neraspoređenih) imena trenerske struke – možda bismo bili bliži profilisanju kandidata za ovu preko potrebnu poziciju, pod uslovom da postoji neko ko bi se zaista upustio u ovaj izazov. U profesiji teniskih trenera često se pribegava definiciji parametara obostranih uticaja, kao neke vrste bezbednosne zone čije remećenje dovodi do prekida saradnje – jer odgovornost trenera u uslovima u kojima se igrači i porodica često mešaju time biva pragmatično ograničena. Kod Novaka takvi koncepti ne samo što ne prolaze, nego ne bi dali nikakav rezultat – pa je u sezoni u kojoj su očekivanja prema rezultatima maksimalistična time broj kandidata još više umanjen. Međusobno će se osluškivati Novak i Vilander, Mekenro, Muratoglu, Beker, Konors, Henman, Koreča, Conga, Rodik, Has, Enkvist, Agasi, Štepanek, Enan, Navratilova i ostali – ali će Đokoviću u boksu trebati par očiju koji će ga razumeti na prvi pogled, u svakom trenutku i pred svakim izazovom.
Da li Novak ima „ono što je potrebno“ da u narednu sezonu uđe – i iz nje izađe – kao veliki šampion i idol miliona poklonika tenisa širom sveta? Istina je da u ovom trenutku odgovor na to pitanje nema ni on sam. Njegova karijera je specifična u tome da skoro nikada on nije bio isključivo taj koji se pitao za taj odgovor, a razlozi za to – karakteristično (samo) za njega – ne nužno samo teniski. Skoro uvek su tu bili razni faktori, razni uticaji, nepovoljnosti i neizvesnosti – a kako su toga bivali svesniji pratioci tenisa, to im je bivao omiljeniji, bliži. Dinamika tih odnosa Novaka je umela posebno da motiviše kroz sezone, uz to što se neki čudni momenti animoziteta i dan danas „obrađuju“, prevazilaze, pretvaraju u respekt – ili ne. Novi članovi velikih šampionskih tandema ili grupa među sobom imaju veoma korektne, pa čak i prijateljske odnose za razliku od ranijih dana Novakovog proboja – pa su i u tom smislu okolnosti drugačije nego što su pre bile, i pred Novaka i njegov karakter (na terenu) postavljaju nove izazove. Njihovi brojni timovi imaju „Novakologe“, „Sinerologe“, „Karlosologe“ i ostale stručne profile – a podaci o performansama koji su sada dostupni otkrivaju sve više i više. Đoković je ponosno isticao da je jedan od glavnih razloga za njegove uspehe bio taj što je on „veliki učenik i ljubitelj ove igre“, ali bi bilo dobro da se – kao nekad Krejg O’Šonesi i u doba Ivaniševića – tim stvarima dodatno bavi i neko drugi, stručan i sposoban da to konvertuje u potrebnu koncepciju igre, mentalne i fizičke pripremljenosti kod našeg asa.
Pred Novakom Đokovićem je više od sezone posebne važnosti. To sa kojim uspesima, saznanjima i zaključcima se bude kretao kroz nju i priveo je kraju moglo bi značajno da utiče na to kako će konačno posmatrati svoju karijeru – njeno moguće okončanje u novembru, ili nastavak „pod svojim uslovima“ dok god se bude osećao sposobnim da utiče na njen pozitivan tok i posledice na ovaj sport, njegovu porodicu, njegov tim i tenis u Srbiji. Ono što je jasno iz poteza poduzetih krajem ove sezone je da je Đoković ponosan šampion koji će učiniti sve da tako bude percipiran pred svaki sledeći takmičarski meč na turneji – i upamćen u istoriji tenisa, prožetom njegovim rekordima i jedinstvenom ulogom u njegovom globalnom razvoju. Sa tim ciljem na umu i u srcu treba prizvati sve svoje kvalitete, vrline i sposobnosti – ali uvek i veru i dostojanstvo – jer tek tada svo pregalaštvo i ostvarenja imaju pravi smisao.
I zato, iako je tek sredina novembra, želimo ti srećnu Novu godinu Novače – jer ona tebi počinje sada.
(Vuk Brajović)