AUTORSKI TEKST IVANA TRIFUNOVIĆA: Novi prilozi za biografiju Donalda Trampa
Ima li šanse da njujorški preduzimač i rijaliti zvezda uđe u istoriju kao jedan od velikih američkih predsednika?
Ivan Trifunović, američki biznismen i član savetodavnog odbora Pupin inicijative, u svom autorskom tekstu piše o izgledima novog predsednika SAD Donalda Trampa da uđe u istoriju kao jedan od velikih američkih lidera.
Autorski tekst, koji je objavljen u Politici, prenosimo u celosti.
Vrlo često istorijska distanca menja percepciju o događajima i ličnostima koju su imali savremenici. Izreka “istorija je učiteljica zivota” se odnosi i na tu longitudinalnu vremensku dimeziju.
Nakon velike druge pobede predsednika Trampa, u vrtlogu razmišljanja o dnevnopolitičkim i kratkoročnim implikacijama, počela je stidljivo da mi se mota po glavi jedna šira tema. Tema koja je, moram da priznam, u početku zvučala kao naučna fantastika ili čak jeres, ali me je intelektualna radoznalost naterala da preispitam uvrezena mišljenja intelektualnih elita.
U nezahvalanom zadatku da iz ugla današnjice projektujem kako bi ovaj prelomni trenutak u američkoj politici mogao biti percipiran za mnogo godina i pokušam da odgovorim na pitanje iz podnaslova, osloniću se na istorijske analogije i hladne činjenice, a zapostaviću usijanu retoriku i kontroverzni Trampov stil.
Termin „veliki američki predsednici“ se generalno odnosi na predsednike SAD koji su nadaleko poznati po svom izuzetnom vođstvu i transformativnom uticaju. Tu svakako spada otac nacije Vašington, zatim Linkoln, a skoriji primeri koji se često navode, iako su na suprotnim političkim polovima, su Ruzvelt (FDR) i Regan.
Iako je naizgled sporno, neko bi rekao čak i neumesno porediti ova dva velikana sa Trampom, neke analogije moraju izazvati intelektualni kuriozitet. I pored toga što su oni vodili Ameriku tokom različitih era, suočavali se sa jedinstvenim izazovima i imali različite pristupe, već ima istoričara koji tvrde da Trampov uticaj na Republikansku partiju i njegovo preoblikovanje američke politike dele neke paralele sa trajnim uticajima FDR-a i Regana.
Možda danas zvuči čudno, ali i FDR i Regan su u svom vremenu bili kontroverzne i polarizujuće figure, baš kao Tramp danas. Dobro se sećam kako su 1980. godine kritičari dovodili u pitanje Reganov intelekt i razumevanje složenih pitanja, zgražajući se kako je uopšte moguće da jedan nižerazredni glumac postane predsednik.
Lista njegovih gafova je bila dugačka, kao kada je izjavio da “drveće uzrokuje zagađenost”. I za Regana i za Trampa su intelektualne elite i establišment koristili identičan atribut: “nije sposoban i dorastao za predsednika”. Isti taj Regan je pobedio u Hladnom Ratu i ušao u panteon slavnih predsednika. Još jedna analogija je da obojica donose sve odluke sami i brzo, a imali su i gotovo identičnu sudbinu u prvim predizbornim kampanjama kada su obojica pobedili iako su neposredno pre izbora ankete pokazivale da su u značajnom zaostatku. Poređenja sa FDR-om mogu da izazovu još više kontroverze, jer je stilom i ponašanjem daleko od Trampa, ali se i tu nameću neke sličnosti. Prvenstveno mislim na optužbe za autoritarizam. Pokušaj FDR-a da „napakuje“ Vrhovni sud 1937. godine izazvao je strahove da on pokušava da koncentriše vlast u svojim rukama. Predlažući da se poveća broj sudija kako bi on imenovao svoje istomišljenike, Ruzvelt je uzbunio one koji su smatrali da se ponaša kao diktator. Ništa manje kontroverzna nije bila ni njegova "nju dil" politika.
Mnogi kritičari, posebno konzervativci, optužili su ga za prekoračenje ustavnih granica, čak koristeći termin “imperijalno predsednikovanje”. Ne zaboravimo da su njegov dug mandat i strah od autoritarnosti doveli do ograničenja predsednikovanja na 8 godina.
Analogije tu ne prestaju. Evo još nekoliko tačaka poređenja u smislu politike, stila rukovođenja i nasleđa. Prvo, transformativni uticaj na svoju partiju. FDR je transformisao Demokratsku stranku u koaliciju koja je podržavala socijalno blagostanje, radnička prava i ekonomsku intervenciju i naterao je da prihvati vladu kao sredstvo za rešavanje ekonomskih nejednakosti. Regan je redefinisao konzervativizam, naglašavajući ograničenu vladu, smanjenje poreza i jaku vojsku. NJegova politika i harizmatično vođstvo okupili su fiskalne konzervativce, socijalne konzervativce i spoljnopolitičke jastrebove, uspostavljajući „Reganovu koaliciju“ koja je decenijama uticala na Republikansku partiju.
Tramp je preoblikovao tu “dobru staru partiju” (GOP) populističkom agendom „Napravimo Ameriku ponovo velikom“, fokusirajući se na kontrolu imigracije, trgovinski protekcionizam i drastično manju intervencionističku spoljnu politiku. Takođe je proširio privlačnost GOP-a među biračima radničke klase i fokusirao se na pitanja kao što su nacionalizam i osećanja protiv establišmenta, stvarajući snažnu bazu unutar stranke. Dalje, sve tri predsednika su se fokusirala na ekonomsku politiku. Ruzveltov "nju dil" proširio je vladinu intervenciju u ekonomiji, sa fokusom na otvaranje novih radnih mesta, socijalno osiguranje i regulisanje industrije.
Njegova politika je imala za cilj da reši ekonomsku nejednakost i spreči buduće depresije. Regan je bio na drugoj strani spektra i sledio ekonomiju „na strani ponude“, smanjujući poreze i deregulišući industrije sa uverenjem da će to stimulisati rast. Njegova politika doprinela je ogromnoj ekonomskoj ekspanziji koja je preokrenula sunovrat iz ’70-ih. Tramp je primenio značajna smanjenja poreza i fokusirao se na deregulaciju. Njegova administracija je naglasila ekonomski rast i otvaranje novih radnih mesta, postižući uspehe u smanjenju nezaposlenosti pre pandemije kovida. Trampova trgovinska politika, uključujući carine za Kinu, ima za cilj da zaštiti američku proizvodnju.
Zvuči čudno, ali sva tri predsednika su apelovali na nacionalizam i američki identitet. Ruzveltovo vođstvo tokom Drugog svetskog rata uključivalo je okupljanje Amerikanaca oko borbe protiv fašizma i za demokratiju. Njegovi “razgovori pored kamina” podstakli su osećaj nacionalnog jedinstva i otpornosti tokom izazovnih vremena. Regan je projektovao optimističku viziju Amerike kao „svetlećeg grada na brdu“, promovišući patriotizam i veru u američku izuzetnost. Njegova retorika tokom Hladnog rata naglašavala je ulogu Amerike kao lidera u slobodnom svetu. Trampov slogan „Amerika na prvom mestu“ odražava populistički nacionalizam, fokusirajući se na davanje prioriteta američkim interesima u odnosu na globalne obaveze. Njegove poruke su bile privlačne onima koji su se osećali zanemarenim globalizacijom i kulturnim promenama, izazivajući osećaj patriotizma usredsređenog na ekonomski i kulturni suverenitet.
Možda najmerodavniji pokazatelj i ulaznica u “Kuću Slavnih” je nasleđe, tj. trajni uticaj. Nasleđe FDR-a traje kroz programe poput socijalnog osiguranja i trajnog verovanja u ulogu vlade u rešavanju ekonomskih izazova. NJegova četiri mandata postavila su visoka merila za izvršnu vlast i ostavila snažno nasleđe o demokratskim vrednostima usredsređenim na socijalno blagostanje. Reganov uticaj na Republikansku partiju ostaje snažan; njegova spoljnopolitička dostignuća i ekonomska politika, posebno njegova uloga u okončanju Hladnog rata, nastavljaju da definišu konzervativne ideale.
Trampovo nasleđe se još uvek formira, ali je već udario temelje trajnom uticaju, privlačeći podršku tradicionalno demokratskih regiona i učvršćujući populistički nacionalizam unutar stranke. Neverovatno je kako je u dva navrata potpuno srušio “Plavi Zid”, nekada Demokratske tvrđave na Srednjem Zapadu.
Njegova imenovanja u pravosuđu, naročito u Vrhovnom Sudu, i poreske reforme imaće dugoročne uticaje, a njegov stil i pristup upravljanju postavili su nove norme u političkoj komunikaciji i stilu rukovođenja.
Mnogo mastila je potrošeno u tzv. mejnstrim medijima na konsternaciju Trampovim stilom komunikacije, uvredama, meandrirajućim dugim govorima bez očigledne strukture i zapaljivom retorikom. Ono što oni, a ni vašingtonska elita - svakako Demokrate, ali i Republikanski “nikad-Tramp” fosili - nikako ne mogu da shvate je da se vremena menjaju i da su izgubili kontakt sa novom realnošću. Običnom čoveku je dosta karijernih političara, praznih obećanja i nametanja neprirodnih novih vrednosti koje izmišnjaju ultra-liberalni akademici. Nisu shvatili, a ni ja doskora, da desetinu puta više ljudi gleda podkast DŽo Rogana nego Si-En-En, a čita tvitove Ilona Maska a ne Njujork Tajms. I tu je Tramp sličan FDR-u, koji je prepoznao snagu novog medija, radija. Dok se Tramp, FDR i Regan znatno razlikuju po svojoj političkoj filozofiji, a svakako stilu, pitanje nije da li se istorija ponavlja, nego da li se rimuje? Trampov drugi mandat i njegovi rezultati će dati odgovor.