Po ko zna koji put, prvaci srpske opozicije traže od nas da se opredelimo: hoćemo li da verujemo svojim očima ili njima?
Gledali smo snimke rušenja i skrnavljenja Gradske kuće u Novom Sadu, oni kažu da su samo ispisivali poruke saučešća sa porodicama stradalih i miroljubive slogane. Videli smo Gorana Ješića da napada policajce, tvrde da je bio nesporazum. Cela zemlja je videla podivljalog mladog čoveka „sa dva fakulteta“, tezgaroša sa Pinka, kako prostački psuje i nasrće na obezbeđenje, oni kažu da nam se pričinilo…
I sve tako, na isti kalup: od dana užasne nesreće u Novom Sadu koja je odnela četrnaest života, oni nam govore da su duboko ožalošćeni i da odaju poštu stradalima, a mi jasno vidimo kako svaki jecaj, svaku suzu duboko potresenog naroda bestidno i bezosećajno pokušavaju da pretvore u svoj politički kapital. Licemerno i pritvorno tvrde da žale i da im se usne miču u tihoj molitvi za poginule, a zapravo sabiraju glasove koje bi, čini im se, akonto tragedije mogli da osvoje. Kažu da su im oči plačne, a zapravo im pogled bludi u budućnost u kojoj su oni, najzad, zahvaljujući nesreći, na vlasti.
U dobro uvežbanom igrokazu u emisiji „Probudi se“ Šolakove Nove S, voditelj daje šlagvort Zdravku Ponošu, generalu bez vojske i lideru bez stranke, prosto mu nabacuje na volej:
- Kako to da Vučić odlazi u Novi Sad da bi video polupano staklo na prostorijama SNS-a, a da ne odlazi na mesto tragedije?
A Ponoš, ovog puta bez zamuckivanja i onog neprijatnog izgubljenog pogleda koji odaje unutrašnju teskobu (vežbalo se uoči nastupa!), odgovara:
- Zato što je nečovek! To nijedan normalan čovek od integriteta, dostojanstva, normalno vaspitan, neko kao što on tvrdi da drži do Boga i naroda, ne bi učinio! On je otišao tamo kao zadnji uličar da se busa pred svojim pristalicama, a nije otišao tamo gde su ljudi poginuli njegovom krivicom i krivicom ove vlasti!
Ali, činjenice kažu drugačije: predsednik Srbije Aleksandar Vučić jeste te večeri otišao na mesto tragedije. Zapalio je sveću, postojao minut, odao poštu, prekrstio se… mogle su da ga vide stotine Novosađana koji su se vraćali sa protesta i mogli su da ga vide svi koji su hteli na fotografijama koje je objavio Kurir, a dostupne su i na društvenim mrežama.
To je bilo u utorak, 5. novembra. A u subotu ujutru je u Kovilju posetio grobove dve nastradale devojčice, Sare i Valentine, i njihovog dede Đorđa. I to je činjenica, naspram koje stoji tvrdnja prvaka opozicije i njihovih botova na društvenim mrežama da „Vučić nije ni sveću stradalima zapalio“.
Na vlas istu situaciju imali smo prošle godine, kad je Vučiću zamerano da nije posetio mesto nesreće u školi „Vladislav Ribnikar“, a kad se ispostavilo da je bio, tvrdili su da su fotografije o tome „montaža“!
Objašnjenje ovih optužbi, neljudskih u svojoj netačnosti, prosto je.
Prvaci srpske opozicije zarobljenici su jedne ideje – da na svaki način i po svaku cenu dođu na vlast umesto Vučića. I sve što se oko njih dešava vrednuju po tome koliko može da im pomogne ili odmogne u ostvarenju te želje.
Zato i nesreće poput masovnih ubistava u maju prošle godine, i ove novosadske, tako bezosećajno koriste za političku promociju, piljarski mere svoju i tuđu bol, lopovski dodajući na svoj tas i skidajući sa tuđeg.
U njihovom sistemu vrednosti izjava saučešća, odavanje pošte, iskazivanje bola nemaju smisla ako prolaze bez publiciteta. To je gubitak vremena ako nije oglađeno na sva zvona. Promašena investicija ako im ne donosi imidž saosećajnih i ne podiže rejting.
Oni prosto ne mogu da shvate da Aleksandar Vučić daleko od kamera i reflektora stoji u tišini ispred Železničke stanice deleći bol i tugu sa milionima građana koje predstavlja. Kakav bi spektakl oni od toga napravili! Uostalom, kakav spektakl već prave!
I praviće. Organizovaće razne skupove, sve osim onog najvažnijeg – pobedničkog!
Jer, da bi pobedili Vučića,između ostalog, treba im nešto što Vučić ima a oni tako upadljivo nemaju – lično dostojanstvo.
VIDEO