Cela Srbija priča ovih dana o seriji "Sablja", iza koje, kao kreatori, stoje Goran Stanković i Vladimir Tagić. O političkom trileru koji govori događajima pre i posle ubistva premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine, pričaju za Kurir mladi reditelji, ali otkrivaju i svoje planove u nastavku karijere.
Da li ste iznenađeni uglavnom pozitivnim reakcijama na seriju "Sablja"?
Goran: Drago nam je što najzad ljudi kod nas mogu da gledaju seriju, dosta smo prepričavali reakcije s raznih festivala. Ova serija je pravljena sa idejom da se emituje kod nas i da stvori jedan javni dijalog. Pozitivne reakcije uvek znače, bićemo mirni kada se cela serija emituje i kada se kompletna sliku koju smo hteli da prikažemo najzad sagleda.
Ima i onih koji smatraju da serija nije obuhvatila sve segmente atentata, da politički segment nije obrađen... Barem u ovim dosadašnjim epizodama to nismo videli. Ima li toga u nastavku? Da li je serija opet podelila Srbiju?
Vladimir: Naravno da ima. Samo treba biti strpljiv, priča ne može da se gradi zbrda-zdola, naš zadatak je bio da nekome ko ne zna ništa o Zoranu Đinđiću objasnimo šta se zapravo desilo i koliko je komplikovan svet koji prikazujemo. Svaka epizoda ima svoju temu koju obrađuje, to su kao poglavlja u knjizi. Što se tiče činjenice da je serija podelila Srbiju, to je očekivano. Ljudi imaju formirane i ostrašćene stavove, izuzetno je teško bilo kome promeniti stav i velike su šanse da većina ljudi koji gledaju seriju zapravo je ocenjuju na nivou koliko se ona slaže ili ne slaže s njhovim političkim stavom o Zoranu Đinđiću i o njegovom ubistvu. Mi se samo nadamo da postoji mali procenat onih koji su otvoreni za dijalog. Naša ideja je da serija pokrene dijalog, a ne podele.
Koje sećanje imate na taj 12. mart 2003? Gde ste bili kada su javili da je pucano na premijera Đinđića?
Goran: Bilo koga u Srbiji da pitate gde se nalazio u tom trenutku, znaće tačno da vam kaže. Ubistvo premijera je jedan od onih događaja koji definitivno ostavljaju trajan trag u nečijem sećanju. Moje iskustvo iz tog dana je pretočenu u scenu iz serije u kojoj, po obaveštenju na radiju da je premijer preminuo, taksista iz vozila ispred izlazi i raduje se. Mene je ta slika da se neko raduje zarad nečije smrti duboko zgrozila, a sada ima svoje trajno mesto u seriji kao podsetnik na ultimativnu podeljenost našeg društva.
Da li je Mićanović bio prvi izbor za ulogu Đinđića?
Vladimir: Dugo smo Goran i ja razmišljali o jednom drugom glumcu, ali u procesu pisanja, kako je lik u našim glavama postajao sve jasniji i sve više dobijao obrise, napustili smo tu ideju i shvatili da Dragan Mićanović poseduje sve što nam je potrebno da dočara Zorana Đinđića. Pre svega u tome što verujemo da je doktorirao filozofiju, što verujemo da je inteligentan, kompleksan i višeslojan karakter, što poseduje brzinu misli i energiju koja je potrebna.
Kako je uopšte tekao taj proces izbora za ostale uloge? Koja vas je najviše namučila?
Vladimir: Zapravo to je analiza karaktera svakog lika ponaosob i definisanje šta je njegova glavna karakteristika, šta je ono što ga definiše, šta mu je cilj unutar priče, šta određeni lik hoće, a šta mu je zapravo potrebno. Kada odgovorite na ta pitanja sebi, onda možete da krenete i u traganje za glumcima. Najviše nas je namučila uloga Uroša, pošto smo morali da pronađemo nepoznatog, mladog glumca i dugo nismo uspevali da ga nađemo. Na kraju se naša upornost isplatila i pojavio se Lazar Tasić.
Šta vam je bilo najteže u procesu pripreme same serije?
Goran: Definitivno jedna od najtežih stvari kada ulazite u ovakvu temu jeste odgovornost koju ona nosi. Nemoguće je ispričati ovu priču a da se pritom svi s vama slože. Uvek postoji određeni broj ljudi koji misle da oni znaju pravu pozadinu atentata, da znaju pravu istinu ko je pucao i zašto. Naš najveći izazov je bio da se dovoljno informišemo o svim dešavanjima u vezi sa atentatom, a da opet napravimo kvalitetnu dramsku seriju koja ne odgovara dokumentarnom serijalu, već delu fikcije.
Šta je ono što ste u toku pripreme saznali o Đinđiću, a da toga niste bili svesni ranije?
Vladimir: Saznali smo za tu jednu njegovu dimenziju koju mislimo da je imao u finalnoj fazi svog života, a to je sizifovska zapitanost o smislu i uzaludnosti njegovih borbi.
Kako bi Srbija izgledala danas da je Đinđić preživeo?
Goran: Ubistvu premijera prethodila tri neuspešna pokušaja, tako da je jako teško pričati kako jedan čovek može da se bori protiv toliko duboko ukorenjenog kriminala. Ono što je on pokušavao da uradi je da za kratko vreme promeni čitav jedan sistem koji je nasledio misleći da je to u interesu većine. Očigledno je da nije bio u pravu i da naši ljudi uvek čekaju tog jednog čoveka koji će za njih sve promeniti dok oni ostaju nepromenjeni.
Gorane, kakvi su vaši planovi? Šta je s filmom "Oče naš"?
Goran: Film je u završnoj fazi postprodukcije i čeka svoju premijeru na jednom od festivala, u pitanju je veoma snažna regionalna glumačka podela koja će u kombinaciji s relevantnošću priče, siguran sam, doneti svoje rezultate.
Vlado, da li se zna nešto više o premijeri vašeg debitanskog filma "Jugo florida"? Andrija Kuzmanović je sve iznenadio transformacijom za novu ulogu...
Vladimir: Ne zna se još uvek ništa, film je u procesu postprodukcije i premijera će biti sledeće godine, ali još uvek ne znam kada i gde. Andrija je fenomenalan, ono što je uspeo da napravi u filmu je meni zaista fascinantno. Pronašao je nešto u sebi što nikada do sada nismo videli.
Iza vas su serije "Jutro će promeniti sve" i "Sablja", a u međuvremenu ste postali i kumovi. Imate li u planu da ponovo radite zajedno?
Vladimir: Sada je faza prikupljanja energije i inspiracije da se krene u naredni projekat. Obojica pišemo odvojeno neke stvari, a kada je zajednički projekat u pitanju, neophodno je opet, kao i posle "Jutra", otići dalje, postaviti letvicu još više i naterati sebe da uradiš nešto što će biti novi iskorak u nekom potpuno novom smeru, šta je to - trenutno ne znam, ali mislimo o tome konstantno.
Dragan Mićanović o seriji "Sablja"