SVETISLAV BASARA

FAMOZNO: NEPO(NA)KLAPANJE

Kurir

Da je pročitao juče pomenuti Bazduljev tekst na portalu RTS-a - tko zna, možda je i pročitao, mada sumnjam, ima on preča prednovogodišnja posla - onaj naš Marsovac bi zacelo pomislio da moja neznatnost ima neku svoju „verziju srpske istorije“, pa da u slučajevima kad se nešto ne poklopi s njenom „istorijskom istinom“, plajpiči nepokloplje

To tome nije tako. To je daleko od toga. Tačno je da se ja često smucam oko srpske istorije, tačno je i da imam stanovite primjedbe na mnoge njene stranice, ali to nije središnja tačka mog „istorijskog revizionizma“. Mene ne interesuje toliko prošlost koliko falsifikovanje sadašnjosti, u širem značenju pojma sadašnjost (savremenost), koji obuhvata (po našim merilima) poduži period vremena u kome su još živi manje-više svi učesnici tzv. istorijskih (do moga) događaja i kome su svi preživeli svedoci (neki od njih i svedoci-saradnici).
Upravo je to bio razlog moje apriorne kritizerske sumnje u TV seriju „Sablja“. Kao što juče napisah, većinski paket moje sumnje veće od nade nije bio usmeren na autorski tim - o kome sam, doduše, malo znao - nego na producenta, tj. RTS, lidera falsifikovanja sadašnjosti u svetu, a verovatno „i šire“.


Društvenomrežne drkadžije i proser efendije jesu muka duhu, ali ponekad pogode u sridu. Sledstveno je u sridu pogodio i N. N. tviterdžija (instagramdžija), po svemu sudeći poklonik Visokog Carstvija, koji se zapitao nije li malo čudno da su serije „Porodica“ i „Sablja“ snimljene pod Visokim Pokroviteljstvom, a ne za vakta JexS-a Tadića i Koštunice.


Kad kažem Visokim Pokroviteljstvom hoću da kažem ono što bi vam i vrapci rekli, da, naime, ni „Porodica“ ni „Sablja“ ne bi mogle biti snimljene bez Visokog Odobrenja (možda i naređenja). Ako ne verujete meni i vrapcima, pokušajte zamisliti bivšeg Bujketa koji samouveren dolazi u Visoki Kabinet s predlogom za snimanje napred pomenutih serija. (Smeh vrabaca iz offa.)


Videćemo da li će preostale četiri epizode „Sablje“ dovesti do samoposipanja moje neznatnosti kantom govana na Trgu republike, ovo što sam do sada odgledao bilo je dovoljno da se uverim da se autorski tim upustio u posao s dobrim namerama, što nije bez određenih opasnosti, znamo kuda odvodi put popločan takvim namerama.


Nevolja s kojom se „Sabljin“ autorski tim suočio - i s kojom se zasad nosi s promenljivom srećom - jeste to što je priroda priče takva da se, htela - ne htela, mora oslanjati na faktografiju, a problem sa srpskom faktografijom je, kako napisah u drugom pasusu, to što je uglavnom falsifikovana.


Treba, dakle, napraviti pitu od govana. Ali nije to sve. Dodatni problem je to što je i dobar deo serijinih gledalaca i kritičara falsifikovan. Pisac hoće da kaže sledeće: ako je novindžija, nazovimo ga A, godine 2003. pisao da je Đinđić mafijaš, strani agent i da ako preživi, Srbija neće, da bi godine 2024. pisao da serija „Sablja“ prikriva političke pozadince Đinđićevog ubistva - da li je novindžija iz 2024. falsifikat novindžije iz 2003? Ili je obično govno?