FAMOZNO: DA­L­E­KI CILJ

Ni­sam ne­ki pu­t­nik, ali sam za­hva­lju­ju­ći ćo­ra­vim knji­že­v­nim po­slo­vi­ma u di­ja­le­k­ti­č­koj fa­zi mla­dog ma­j­mu­na pro­pu­to­vao Sr­bi­ju uzduž i po­pre­ko.

Svetislav Basara

16.11.2024.

Kurir

Uzduž je još i išlo - ma­da je i tu zna­lo da bu­de po­vu­ci-po­te­g­ni - po­pre­ko je bio ve­li­ki pro­blem. Pre­va­li­ti, re­ci­mo, ra­sto­ja­nje od Uži­ca do Bo­ra (271 km) i sti­ći na knji­že­v­no ve­če, ni­je da je bi­lo ne­mo­gu­ća mi­si­ja, ali tre­ba­lo je do­bro se na­mu­či­ti, na­če­ka­ti i na­pre­se­da­ti.


Kad se na­rod do­go­dio, sve se do­dat­no isko­m­pli­ko­va­lo pa sam, ta­ko­re­ći u sa­moo­d­bra­ni, vo­za­č­ki ispit po­lo­žio i au­to ku­pio tek u di­ja­le­k­ti­č­koj fa­zi sre­do­ve­č­nog ma­j­mu­na. To mi je ola­k­ša­lo stvar sa če­ka­nji­ma i pre­se­da­nji­ma - a mo­gao sam i pu­ši­ti do mi­le vo­lje - ali sa­mo­hod­nost ni­je mo­gla re­ši­ti glav­ni pro­blem: pu­t­nu mre­žu u poo­d­ma­kloj fa­zi ra­spa­da­nja.


Še­še­lj je već uve­li­ko te­la­lio ma­k­si­ma­li­sti­č­ki ci­lj - izbi­ja­nje na li­ni­ju Kar­lo­bag-Ogu­lin-Kar­lo­vac-Vi­ro­vi­ti­ca - kad sam, pro­bi­ja­ju­ći se jed­nom zgo­dom kroz bes­pu­ća sr­p­ske ce­stov­ne zbi­lje, po­mi­slio: pa je­bo­te, ka­ko mi­sle da sti­g­nu do Kar­lo­ba­ga kad je go­to­vo ne­mo­gu­će sti­ći u Za­je­čar.


Pos­ta­vi­ti (bi­lo ko­ji) ci­lj na da­lji­nu od 1.500 km, pri­tom ima­ti 325 km ra­zro­va­nih pu­te­va ko­ji vo­de do ci­lja, to je na­j­kra­ća de­fi­ni­ci­ja sr­p­skih po­li­ti­ka (svih vre­me­na i bo­ja), sa izu­ze­t­kom SF­RJ-oto­ve, ko­ja je svoj pre­da­le­ki ci­lj - be­skla­sno dru­štvo - pos­ta­vi­la u vre­me­nu, ne u pros­to­ru.
Ovih da­na po­no­vo ak­tue­l­ni Zo­ran Đi­n­đić je pi­sao i go­vo­rio - tj. dža­ba kre­čio - da je te­me­lj­ni pro­blem sr­p­skog dru­štva ne­do­vr­še­nost dr­ža­ve Sr­bi­je, tj. sveo­p­šta pro­vi­zor­nost, skle­pa­nost i dr­lja­vost, ko­ja će se, ba­ja­gi, ima­lo do­ve­sti u red jed­no­ga da­na, „kad zao­kru­ži­mo ži­vo­t­ni pros­tor“.


Od mog dav­nog pu­to­va­nja po bes­pu­ću u Za­je­čar pro­šlo je tri­de­set i ku­sur go­di­na, a Sr­bi­ja je u me­đu­vre­me­nu izgu­bi­la po­ve­li­ki ko­mad pros­to­ra, mi­lion du­ša i - na­j­va­žni­je i na­j­ne­na­do­k­na­di­vi­je - mno­go vre­me­na uglav­nom stra­će­nog na be­smi­sli­ce i me­đu­pre­pi­č­ka­va­nja. Ma­k­si­ma­li­sti­č­kog ci­lja se ni­je odre­kla, za­sad je na stand byu.


Ima­ju­ći na­pred na­pi­sa­no na umu, ra­zu­mem šo­ki­ra­nost, ra­zu­mem bes zbog uru­ša­va­nja no­vo­sa­d­ske sta­ni­č­ne na­d­stre­šni­ce ko­je je od­ne­lo 14 ži­vo­ta, jed­nu, me­đu­tim, stvar ne ra­zu­mem - i ni­kad ne­ću ra­zu­me­ti - gr­d­no ču­đe­nje što se na­d­stre­šni­ca uru­ši­la. Uvek je je­zi­vo i tu­žno, ali ni­je ču­d­no da se u Sr­bi­ji sru­ši most, da voz isko­či iz ši­na, da pu­t­nik pro­pa­d­ne kroz pod au­to­bu­sa, da ne na­bra­jam da­lje... Ču­do je ne­što što se do­go­di jed­nom u sto go­di­na i ni­kad vi­še.


Ma­j­ke opo­zi­cio­ne in­ve­n­ci­je ve­le da je na­d­stre­šni­cu „sru­ši­la ko­ru­p­ci­ja“, što je sa­mo de­li­mi­č­no ta­č­no. Gra­đe­vi­na­r­ske ko­ru­p­ci­je ima svu­g­de, ne­mo­j­te ima­ti ilu­zi­ja, ali uko­li­ko su dr­žav­ni or­ga­ni do­vr­še­ni i efi­ka­sni, gra­đe­vi­na­r­ska ugra­đi­va­nja, za­ki­da­nja i mu­lja­vi­ne ne uti­ču na kva­li­tet po­sla.


Da bi gra­đe­vin­ski obje­k­ti bi­li so­li­d­no ura­đe­ni i do­vr­še­ni, na­j­pre va­lja do­vr­ši­ti dr­ža­vu. Što će re­či: 1. odvo­ji­ti pri­vat­na, cr­kve­na i par­ti­j­ska po­sla od dr­žav­nih, 2. sva­kog onog ko na pi­ta­nje „za­što si krao“, od­go­vo­ri „sram te bi­lo, pi­taš me to dok Hi­lan­dar go­ri“, do­bro ispe­n­dre­či­ti i tre­će - ko­je u stva­ri tre­ba da bu­de pr­vo - sa­zva­ti usta­vo­tvor­nu sku­p­šti­nu i kre­nu­ti od po­če­t­ka.