FAMOZNO: DALEKI CILJ
Nisam neki putnik, ali sam zahvaljujući ćoravim književnim poslovima u dijalektičkoj fazi mladog majmuna proputovao Srbiju uzduž i popreko.
Uzduž je još i išlo - mada je i tu znalo da bude povuci-potegni - popreko je bio veliki problem. Prevaliti, recimo, rastojanje od Užica do Bora (271 km) i stići na književno veče, nije da je bilo nemoguća misija, ali trebalo je dobro se namučiti, načekati i napresedati.
Kad se narod dogodio, sve se dodatno iskomplikovalo pa sam, takoreći u samoodbrani, vozački ispit položio i auto kupio tek u dijalektičkoj fazi sredovečnog majmuna. To mi je olakšalo stvar sa čekanjima i presedanjima - a mogao sam i pušiti do mile volje - ali samohodnost nije mogla rešiti glavni problem: putnu mrežu u poodmakloj fazi raspadanja.
Šešelj je već uveliko telalio maksimalistički cilj - izbijanje na liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica - kad sam, probijajući se jednom zgodom kroz bespuća srpske cestovne zbilje, pomislio: pa jebote, kako misle da stignu do Karlobaga kad je gotovo nemoguće stići u Zaječar.
Postaviti (bilo koji) cilj na daljinu od 1.500 km, pritom imati 325 km razrovanih puteva koji vode do cilja, to je najkraća definicija srpskih politika (svih vremena i boja), sa izuzetkom SFRJ-otove, koja je svoj predaleki cilj - besklasno društvo - postavila u vremenu, ne u prostoru.
Ovih dana ponovo aktuelni Zoran Đinđić je pisao i govorio - tj. džaba krečio - da je temeljni problem srpskog društva nedovršenost države Srbije, tj. sveopšta provizornost, sklepanost i drljavost, koja će se, bajagi, imalo dovesti u red jednoga dana, „kad zaokružimo životni prostor“.
Od mog davnog putovanja po bespuću u Zaječar prošlo je trideset i kusur godina, a Srbija je u međuvremenu izgubila poveliki komad prostora, milion duša i - najvažnije i najnenadoknadivije - mnogo vremena uglavnom straćenog na besmislice i međuprepičkavanja. Maksimalističkog cilja se nije odrekla, zasad je na stand byu.
Imajući napred napisano na umu, razumem šokiranost, razumem bes zbog urušavanja novosadske stanične nadstrešnice koje je odnelo 14 života, jednu, međutim, stvar ne razumem - i nikad neću razumeti - grdno čuđenje što se nadstrešnica urušila. Uvek je jezivo i tužno, ali nije čudno da se u Srbiji sruši most, da voz iskoči iz šina, da putnik propadne kroz pod autobusa, da ne nabrajam dalje... Čudo je nešto što se dogodi jednom u sto godina i nikad više.
Majke opozicione invencije vele da je nadstrešnicu „srušila korupcija“, što je samo delimično tačno. Građevinarske korupcije ima svugde, nemojte imati iluzija, ali ukoliko su državni organi dovršeni i efikasni, građevinarska ugrađivanja, zakidanja i muljavine ne utiču na kvalitet posla.
Da bi građevinski objekti bili solidno urađeni i dovršeni, najpre valja dovršiti državu. Što će reči: 1. odvojiti privatna, crkvena i partijska posla od državnih, 2. svakog onog ko na pitanje „zašto si krao“, odgovori „sram te bilo, pitaš me to dok Hilandar gori“, dobro ispendrečiti i treće - koje u stvari treba da bude prvo - sazvati ustavotvornu skupštinu i krenuti od početka.