HILJADU DANA RATA U UKRAJINI - SPECIJAL KURIRA: Veliki sukob koji je probudio stare demone Evrope i izazvao geopolitički potres
Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika - Josif Visarionovič Džugašvili Staljin
Od one hladne februarske noći 2022. godine kada su prve eksplozije odjeknule nad Kijevom, rat u Ukrajini postao je nešto mnogo više od klasičnog sukoba između dve susedne zemlje. Raspredao se kao epski geopolitički potres, ostavljajući za sobom uništene gradove, izbegličke kolone i geopolitičku neizvesnost koja drma temelje Evrope i sveta. Svakog dana, najnovije vesti o borbama na frontovima ili diplomatskim pregovorima oblikuju narative koje globalna publika upija sa zebnjom.
Rat u Ukrajini iznedrio je heroje, ali i probudio stare demone Evrope. Šta se zaista dešava u rovovima Bahmuta i Soledara, gde vojnici proživljavaju scene koje kao da su istrgnute iz najcrnjih poglavlja istorije? Od tih iscrpljujućih bitaka do eksplozivnih trenutaka u Kijevu ili Hersonu, svaka ofanziva i svako povlačenje iscrtavaju nove linije patnje.
Ispod zvukova sirena i ispod slojeva ratnih izveštaja, borba se ne vodi samo na frontovima - već i u umovima, gde propaganda postavlja granice između istine i laži, a obični ljudi postaju heroji i žrtve u istom trenutku
Izdržljivost jednog naroda
Ukrajinci su od prvog dana ovog brutalnog rata demonstrirali neverovatnu hrabrost i volju za slobodom. Gradovi koji su se pretvorili u ruševine postali su simboli nepokolebljivog otpora. Marijupolj, Bahmut, Avdejevka - mesta koja su nekada bila živopisna i puna života sada su sinonimi za razaranja. Ali zašto je ovaj sukob toliko jedinstven?
Možda je to zato što je danas svet svedok rata u doba društvenih mreža, gde se bitke vode ne samo oružjem već i informacijama. Desetine miliona Možda je to zato što je danas svet svedok rata u doba društvenih mreža, gde se bitke vode ne samo oružjem već i informacijama. Desetine miliona ljudi prate viralne snimke i svedočenja s fronta, u realnom vremenu. Dezinformacije se šire munjevito, stvarajući složen informativni pejzaž koji otežava razumevanje stvarne slike.
Tragične sudbine običnih ljudi, onih koji su izbačeni iz svojih domova i suočeni sa svakodnevnim strahotama rata, nekako su ostale ispod radara vodećih medija. Rat se vodi ne samo na prvim linijama fronta već i u srcima i umovima ljudi, gde su priče vojnika, poput one ukrajinskog oficira pod kodnim imenom „Aleks“, pravi svedoci ove humanitarne krize.
„Nisam bio kod kuće već više od godinu dana“, kaže Aleks, sa očiglednom tugom koja izbija iz svakog njegovog slova. „Svaki put kada pokušam da zamislim svoj dom, osećam samo prazninu, jer ništa nije isto. Na liniji fronta jedino što imam su moji saborci i ovo oružje koje je postalo produžetak mog tela. Nikad ne znaš hoćeš li preživeti naredni dan, ali to je sada moj život.“
Ove reči ogoljavaju jedan od najvećih problema s kojima se suočava ukrajinska vojska: nedostatak ljudi i hronična iscrpljenost. Ritam života na frontu iscrpljuje čak i najotpornije, a vojnici se suočavaju s gotovo nepostojećim sistemom trupne rotacije. Za mnoge od njih, tokom 1.000 dana rata, povratak kući bio je mogući samo jednom ili dvaput.
Iako postoji određena vrsta odmora, povlačenje s linije fronta znači privremeni predah u pozadini, svega dvadesetak kilometara od linija razdvajanja, i to svakih 21 dan. Prilika da se zaista ode kući često se pretvara u igru na sreću. Pristup tom dragocenom trenutku s porodicom organizuje se lutrijom koju svaka jedinica sprovodi - još jedan podsetnik na to koliko je nesigurnost postala svakodnevica, čak i van borbenih dejstava.
Uzimajući u obzir nesigurnost i protivrečne informacije iz zvaničnih izvora, mnogi analitičari i blogeri sa obe strane sukoba pružaju alternativne perspektive i uvid u događaje koji su često prepušteni spekulacijama i nejasnoćama, a priču ćemo posmatrati iz ukrajinske perspektive, jer je Ukrajina strana na koju je izvršena agresija.
Ukrajinske nedaće, hronološki posmatrano, započele su turbulentnim događajima na Majdanu 2014. godine, kad je svrgnut tadašnji režim. Nedugo zatim, Rusija je iskoristila političku nestabilnost podstičući pobunu, koja je rezultirala odvajanjem značajnog dela ukrajinske teritorije. Rusi i proruski stanovnici preuzeli su kontrolu nad celokupnom ukrajinskom obalom, kao i polovinom istočnih regiona zemlje. Ta oblast protezala se od Harkova, preko Luganska, Donjecka, Marijupolja, Krima, pa sve do Odese.
Pogledi medija, ali i mnogih analitičara, bili su u potpunosti usmereni ka događajima na frontu dok su iza scene ostale brojne tragične sudbine običnih ljudi
Minski sporazumi
Naredni period doneo je intenzivne borbe. Konsolidacija ukrajinske vlasti i vojnih snaga pokrenula je kontraofanzivu, tokom koje su Ukrajinci uspeli da povrate većinu teritorija, izuzev delova Luganske oblasti, određenih delova Donjecke i, naravno, Krima. Kao odgovor na ove uspehe, Rusija je angažovala dodatnih 50.000 vojnika, čija je pomoć, uz milicije iz Luganska i Donjecka, bila presudna za zaustavljanje ukrajinskog napredovanja i definitivnu aneksiju Krima.
Suočene strane zatim su pokušale diplomatski da reše konflikt, ulazeći u pregovore, koji su rezultirali potpisivanjem Minskih sporazuma. Ovi sporazumi su, makar prividno, otvorili mogućnost mirnog rešenja, bez daljih sukoba. Ali dok su razgovori trajali, Ukrajina nije gubila vreme. Zahvaljujući zapadnoj vojnoj i finansijskoj pomoći, izgradila je tri linije odbrane duž jugoistoka, pripremajući se za potencijalnu rusku invaziju.
Istovremeno, ukrajinske snage znatno su se povećavale. Broj vojnika koncentrisanih oko Donbasa rastao je neprestano, da bi početkom 2022. godine, prema nekim izvorima, dostigao čak 250.000 vojnika. Ova brojka jasno ilustruje koliko su se Ukrajinci pripremali za dan koji su znali da dolazi, a koji će nepovratno promeniti tok ove kompleksne priče.
Pogledi medija, ali i mnogih analitičara, bili su u potpunosti usmereni ka događajima na frontu, dok su iza scene ostale brojne tragične sudbine običnih ljudi. Dan 24. februar 2022. godine ostao je zabeležen u istoriji kao dan kad su se svi prethodni napori da se izbegne rat srušili. Rusija je pokrenula „Specijalnu vojnu operaciju“ (hvala kolegi Vladanu na ironičnoj opasci da se ovo i dalje ne zove rat), kad su trupe u broju od 150.000 vojnika prešle granicu Belorusije i Ukrajine, i krenule u juriš prema Kijevu. U isto vreme, delovi ruskih snaga su napredovali iz pravca Sumija. Cilj invazije bio je da se odseče glavni grad Ukrajine od ostatka zemlje, presecajući sve glavne pravce snabdevanja i komunikacije. Sledilo je šokantno ubrzanje napada: desantne snage su se brzo spustile na aerodrome u blizini Kijeva, dok su oklopne mehanizovane kolone napredovale s tri strane, sa severa, istoka i juga.
Nekoliko prvih snimaka ruskih uništenih tenkova izazvalo je talas nade među ukrajinskim stanovništvom i vojskom, da bi se invazija ubrzo zaustavila. Međutim, tu je nastao prvi veliki problem koji su stvorili mediji. Na osnovu svega što su pokazivali snimci i inicijalni izveštaji, mnogi analitičari su, pre nego što su dobili kompletnu sliku, počeli da govore da je Rusija pred slomom. Neki su čak predviđali da će Putin biti smenjen, a da će Rusija biti podeljena na manja teritorijalna područja. Pored toga, pominjalo se da je rusko oružje zastarelo i beskorisno u poređenju sa zapadnim naoružanjem koje je Ukrajina ubrzano dobijala. Ono što se zaboravilo pomenuti, međutim, bili su ogromni gubici koje je Ukrajina pretrpela. Iako su ukrajinski vojnici izuzetno hrabro odgovarali na ruski napad, mediji nisu dovoljno izveštavali o žrtvama koje su podneli kako bi izdržali početni nalet.
U isto vreme, informacija koja je promakla medijima bila je da su ruske snage već prešle prvu liniju odbrane na Donbasu i da se približavaju teritorijama koje bi povezale Krim s kopnom. Harkov je bio gotovo opkoljen, a poslednji napori ukrajinskih branilaca sprečili su njegov pad. Kako je pritisak na severu počeo da slabi, ruske snage su se koncentrisale na jug, probijajući linije prema Hersonu, Zaporožju i Marijupolju.
U tom trenutku, kad je postalo jasno da Ukrajina nije pala, i da je Rusija doživela prve ozbiljne poraze u okolini Kijeva, počeli su pregovori. Turska je postala mesto tih razgovora, koji su, 29. marta 2022. godine, rezultirali smanjenjem operacija oko Kijeva i Černjigova. Iako javnost nikad nije saznala tačne detalje tih pregovora, mnogi blogeri sa obe strane tvrde da su Rusi povukli trupe iz tih oblasti kao znak dobre volje, dok je nekima bilo jasno da su ova povlačenja bila nužna zbog nedostatka snaga. To je bio trenutak kad su se pojavile glasine da bi sukob mogao biti smiren i da bi Krim mogao ostati pod kontrolom Rusije, dok bi Donbas mogao steći neku vrstu autonomije. Činilo se da su svi saglasni s tim, čak i Putin, a ujedno je srušen mit o nepobedivosti ruske vojske.
Poseta koja je preokrenula sve
Iako su se mnogi nadali da će se situacija smiriti, 9. aprila 2022. sve se promenilo. Tada je u Kijev, iznenada i nenajavljeno, stigao premijer Ujedinjenog Kraljevstva Boris Džonson. Njegova poseta bila je više od diplomatskog gestikuliranja - bila je jasan signal snažne podrške Ukrajini, ali i najava dodatne vojne i ekonomske pomoći.
Postoje izveštaji koji sugerišu da je Džonsonov dolazak imao ozbiljan uticaj na tok pregovora između Ukrajine i Rusije. Neki tvrde da je on lično ohrabrio Ukrajinu da se ne povuče pred ruskim zahtevima, insistirajući na tome da Zapad neće prihvatiti nikakav dogovor koji bi išao u korist Moskve.
Šansa za mir nestala je, a ruska vojska, ponižena na bojnom polju, tražila je osvetu. Marijupolj je postao novi fokus ruske invazije. U maju 2022. grad je konačno pao u ruke ruskih snaga, nakon što su ukrajinske trupe pružile žestok otpor do poslednjeg vojnika. Čeličana „Azovstalj“, koja je odolevala ruskoj opsadi, postala je simbol borbe, ali i tragičnog kraja. Ostatak ukrajinskih boraca, među kojima su bili i pripadnici čuvenog puka „Azov“, predali su se poslednjeg dana u maju, čime je definitivno stavljena tačka na bitku za Marijupolj.
I opet, mediji su preplavili etar pričama o strategijama, taktikama i opravdanju neuspeha. I dok se na obe strane aktivno plasira fejk njuz, stvarna patnja, i to ona koja se svakodnevno preživljava od strane vojnika i civila, nestaje s naslovnih stranica. Gubici i tragedije, skrivene duboko u svakom kutku ratnog fronta, ostaju neprepoznati, jer nisu „popularni“ u vestima koje svi žele da vide.
Prva kontraofanziva
U junu 2022. godine, Ukrajina je započela odlučujući protivnapad na Harkov i Herson. Tokom septembra, usledio je iznenadni juriš na oblasti oko Harkova, s ciljem deblokade grada. Ruske trupe povukle su se u potpunoj pometnji, nesposobne da se suoče sa ovako velikim napadom. U tom trenutku, tok rata je bio jasno na strani Ukrajine. Glavni planer i realizator ovih operacija bio je general Oleksandr Sirskij - ukrajinski vojni lider čije će ime postati sinonim za strateške uspehe tokom rata.
U novembru, ruske snage povukle su se iz Hersona na levu obalu Dnjepra, opravdavajući svoju odluku otežanom logistikom zbog širine reke. No, ukrajinske trupe su oštetile i uništile ključne mostove, što je praktično onemogućilo Moskvi da održi linije snabdevanja na desnoj obali Dnjepra.
Uspon ukrajinske vojske doneo je i novu dinamiku u medijima. Iako su ovi vojni uspesi povećali moral ukrajinskog rukovodstva, istovremeno su stvoreni i nerealni narativi o skoroj pobedi. Mediji su, uz podršku političkih centara moći, preokrenuli percepciju rata, zamenjujući termin „odbrana“ s „pobeda“. Ovaj pomak u retorici, međutim, zanemario je ključne činjenice. Na drugoj strani stajala je druga najmoćnija vojska na svetu, s gotovo neiscrpnim resursima, uključujući ljudstvo kome nijedna evropska sila nije mogla da parira. Takođe, zaboravljen je istorijski kontekst - Rusija je kroz vekove primenjivala istu doktrinu: žrtvovati ljude dok ne preokrenemo tok rata. Još od Napoleonovih ratova, pa do sukoba s Hitlerom, ruska strategija bila je ista: šaljite ljude dok ne stvorimo uslove za preokret. Staljinova čuvena izjava: „Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika“, još je jednom odjekivala kroz istorijske lekcije, koje su sada bile opasno ignorisane.
Surovikinova linija
U svetlu konsolidacije snaga, rukovodstvo u Kijevu započelo je najavu kontraofanzive, sa ambicioznim planovima da se udari na Krim. U to vreme, intenzivno se naoružavala ukrajinska vojska, pretežno kroz pomoć zemalja NATO. Najavljeni su dolasci najnovijih sistema PVO, uključujući „patriot“ i IRIS-T, dok je kao glavna uzdanica za kontraudar bio predstavljeni nemački tenk „leopard 2“. Iako su u vojnom vrhu postojali izveštaji da Ukrajina nije potpuno spremna za kontraofanzivu, Zapad, zajedno s predsednikom Zelenskim, i dalje je insistirao na tome da je ovo ključni korak. Ubrzo je usledila svetska turneja Zelenskog, koji je imao za cilj obezbeđivanje još veće vojne pomoći.
Tako se rat nastavio, sa ukrajinskim rukovodstvom koje nije popuštalo u svojim ambicijama, dok su stvarne posledice sukoba ostale u pozadini, zamagljene medijskim narativima.
S druge strane, ruske snage započele su pripreme za ukrajinsku kontraofanzivu, a među ključnim figurama tog perioda ističe se general Sergej Surovikin. Poznat po svom bogatom iskustvu u ratovima u Čečeniji i Siriji, Surovikin je bio odgovoran za reorganizaciju ruskih vojnih snaga i postavljanje novih odbrambenih linija, s posebnim fokusom na strateške tačke kao što je Donbas. Njegova strategija uključivala je smanjenje ruskog prisustva na severu Ukrajine, povlačenje iz Kijeva i Harkova i koncentraciju snaga na jug i istok, gde su postavljene snažnije odbrambene linije.
Te linije su bile složene i višeslojne, s tampon zonom širokom 15 do 20 kilometara, miniranim područjima, te tačno raspoređenim snagama koje su napadale neprijatelja dok je prilazio linijama sastavljenim od betonskih prepreka, protivtekovskih rovova i bunkera. Ruske trupe su ovu odbranu izgradile u rekordnom vremenu, što je pokazalo ozbiljnost i strategijsku efikasnost kakva nije bila viđena od početka sukoba, a ni posle toga.
Fenomeni rata
Jedan od fenomena ovog rata, koji je predvodio do samog početka protivnapada, bio je gradić Bahmut. Iako nije imao veliki strateški značaj, Bahmut je igrao ključnu ulogu u ukrajinskoj kontraofanzivi, jer je bio smešten između prve i druge odbrambene linije, a imao je i mrežu rudarskih tunela koji su prepravljeni u podzemne baze. One su služile kao logistički centar za eventualnu ofanzivu Ukrajinaca na Donbas. Međutim, pad prve odbrambene linije značio je gubitak važnosti ovog grada.
Fenomen koji je stavio Bahmut u sam centar pažnje bio je Jevgenij Prigožin, blizak saradnik ruskog predsednika Vladimira Putina i osnivač privatne vojne kompanije Vagner. Ova grupa postala je poznata po svojoj kontroverznoj ulozi u sukobima širom sveta, uključujući Siriju, Libiju i druge afričke zemlje, a njeni pripadnici često su bili optuživani za ratne zločine i nelegalne aktivnosti.
Prigožin, koji je javno negirao bilo kakvu direktnu kontrolu nad Vagnerom, postao je prepoznat kao vođa grupe. Strateški, ili možda iz potrebe za dokazivanjem moći, Prigožin je odlučio da napadne Bahmut. Vagner je besomučno izvodio juriše, koji su oslabili odbranu grada. Procene govore da je broj boraca u Vagnerovim jedinicama tokom napada mogao biti između 10.000 i 30.000 vojnika, uz stalnu rotaciju i pojačanja.
Veći deo napada oslanjao se na pešadiju, pri čemu su gubici bili veliki, ali i uz stalnu upotrebu artiljerije i drugih vojnih resursa. Tokom bitke, Vagner je primenio taktiku iscrpljivanja ukrajinskih snaga i napada iz više pravaca. Iako su ruske snage ostvarile napredak u prvoj fazi napada, ukrajinske trupe su pružile snažan otpor, a vagnerovci su se suočili sa znatnim gubicima.
Gubici u Bahmutu ozbiljno su umanjili ukrajinski ofanzivni potencijal, koji je pripreman za napad čiji je cilj bio prekidanje kopnene veze Rusije s Krimom. Ukrajinski izvori su pominjali gubitke između 20.000 i 30.000 vojnika u odbrani grada, što je gotovo polovina snaga pripremanih za kontraofanzivu. Ovaj period bio je obeležen ozbiljnim kontroverzama. General Valerij Zalužni bio je uveren da grad treba napustiti i sačuvati snage za buduće operacije, dok je predsednik Volodimir Zelenski bio odlučan u stavu da treba zadržati Bahmut po svaku cenu, verujući da bi to ojačalo moral pred predstojećom kontraofanzivom. Prema nekim izvorima, Zalužni je otišao u Blagodatno, mesto u pozadini Bahmuta, da organizuje povlačenje. Ubrzo nakon toga, kuća u kojoj se nalazio štab pogodila je raketa, a sam general je ranjen. Počele su spekulacije da je napad možda bio rezultat naredbe Zelenskog.
Iste sedmice, Zelenski se vraća sa svetske turneje i preuzima kontrolu nad odbranom Bahmuta. Ovo je otkrilo još jedan problem ukrajinskog vođenja rata - rat bi trebalo prepustiti vojnoj struci. Neprestano dovođenje rezervnih snaga u Bahmut, koji je postao gotovo klanica, ozbiljno je urušilo ofanzivni kapacitet Ukrajine, a gubici u ljudstvu, iako znatni, zanemareni su, barem u zapadnim medijima. Bahmut je na kraju pao u ruske ruke, a Jevgenij Prigožin, lider grupe Vagner, postao je centralna figura medijskih izveštaja.
Ukrajinska kontraofanziva, koja je postala ključni deo strategije za povratak teritorija pod ruskom kontrolom, započela je u junu 2023. godine. Iako su ukrajinske vlasti najavljivale napad mesecima pre, ofanziva je počela tek kad su bile stvorene odgovarajuće vojne pozicije i logistička podrška. Glavna akcija bila je na jugozapadu Ukrajine, u oblastima poput Zaporožja, Donbasa i Hersona. Ukrajinske snage su izvodile napade u talasima, pokušavajući da probiju ruske odbrambene linije i ponovo zauzmu strateške teritorije, uključujući Bahmut, Vuledar i okolinu Zaporožja.
Ofanziva je bila praćena velikim brojem borbi i značajnim gubicima sa obe strane, uz korišćenje savremenih vojnih sistema, uključujući zapadne sisteme oružja poput raketnih sistema i oklopnih vozila. Iako je napredak bio spor, zbog snažnog ruskog otpora i dobro utvrđenih linija, slika uništenih „leoparda“ i „bredlija“ u medijima postala je simbol patnje. Rat je postao još brutalniji s pojavom novog oružja. Dronovi kamikaze, naročito „lanset“ i FPV dronovi, masovno su korišćeni, a rat se gotovo pretvorio u virtuelnu igru, jer su borbe prenošene u realnom vremenu. Ruske linije, predvođene Surovikinom, odolele su, dok su ukrajinski gubici procenjeni na oko 30.000 vojnika - preskupa cena za neuspešan napad.
Iako su ruski gubici bili veliki, Ukrajina se suočila sa ozbiljnim problemima u popuni svojih jedinica. Tok rata se okrenuo u korist Rusije, a slom ukrajinske kontraofanzive označio je početak ruskog napada širom fronta. Napadnuta su područja oko Kramatorska i Slavljanska, a posebnu pažnju izazvao je grad Avdejevka, predgrađe Donjecka. Ukrajinci su ga nakon neuspelog pokušaja zauzimanja Donjecka 2014. godine pretvorili u tvrđavu, koja je odolevala ruskim napadima tokom čitave agresije, pružajući stratešku prednost jer je omogućavala artiljerijske napade na Donjeck.
Avdejevka
Kao ključni trenutak, ruski napad na Avdejevku započeo je u februaru 2023. godine, kad su ruske trupe počele masovno koristiti stare sovjetske avio-bombe, koje su dobile novu funkcionalnost zahvaljujući tehnologiji koja im je omogućila precizno navođenje i lebdenje. Ukrajinska PVO, koja je prethodno uspešno neutralisala rusku avijaciju, nije mogla da se suprotstavi ovim bombama, koje su bile izbačene sa 30-40 kilometara daljine i imale preciznost pogotka od nekoliko metara. Avdejevka, iako utvrđena, srušena je do temelja, a gubici u ljudstvu bili su kolosalni.
General Sirskij je, nakon što su gubici postali preveliki, doneo stratešku odluku o napuštanju Avdejevke. Odluka je sprečila još jedan Bahmut, ali su ukrajinske trupe već pretrpele gubitke od oko 10.000 ljudi. Bitka za Avdejevku označila je prelazak na novi način ratovanja, gde su ruske trupe počele primenjivati taktiku napada s malim borbenim grupama. Izveštaji su uključivali izjavu ruskog oficira: „Ne okupljamo više od 10-15 ljudi na jednom mestu. Ako ih je 20, to znači da ćemo za desetak minuta imati 20 mrtvih i ranjenih.“
Dronovi, koje su Ukrajinci počeli da koriste masovno, onemogućili su bilo kakvo taktičko ili strateško iznenađenje. Borbe su postale precizno mapirane, a rat se gotovo u realnom vremenu prenosio u medije.
Ruski napori su doneli svoj plod, probivši poslednju, treću liniju ukrajinske odbrane. Gradovi i naselja padali su jedan za drugim, otvarajući Rusima put ka ključnim mestima za dalji napredak. Pokrovsk i Časov Jar postali su poslednja barijera Ukrajine, poslednji štit na putu prema stepama koje se prostiru kroz ovu zemlju. Iako su iz Sjedinjenih Država pristigla znatna sredstva za izgradnju novih linija odbrane, ubrzo su stigle informacije o korupciji koja je u velikoj meri iscrpila te napore.
U centru svega ovoga stoji Vladimir Putin, lider koji je stavio na kocku reputaciju i budućnost Rusije
Sredinom 2024. godine, Ukrajinci su iznenadili napadom na Kursku oblast, zauzevši značajan deo ruske teritorije i ulivši novu nadu da bi rat mogao da se okrene u njihovu korist. Iako je strategija bila nejasna, veliki broj ruskih vojnika našao se u zasedi, zarobljen na ovom novom delu fronta. Trenutne ruske snage broje oko 50.000 ljudi, a navodno im se pridružuju i hiljade severnokorejskih boraca. U poslednjih nekoliko dana najavljena je ruska kontraofanziva, a predstojeći meseci doneće ključne odluke o sudbini ovog područja.
Godinu dana intenzivnog napada na ukrajinske linije dovelo je Kijev u tešku poziciju. Novih mobilizacija teško da će biti dovoljno da se popune ispražnjeni redovi, a pregovori su, čini se, neizbežni. Ovaj preokret dodatno je podržan pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima, koji je najavio svoj plan za okončanje rata, iako su mnogi skeptični u pogledu toga. Iako bi njegov pristup mogao doneti mir, teško je očekivati da će Moskva pristati na zaustavljanje ofanzive, s obzirom na ogromne žrtve koje je podnela da bi stigla do trenutne prednosti. Rusija sada ima sve što joj je potrebno da nastavi napredak.
Započela je nova faza ratne propagande, a mediji na Zapadu ponovo pokušavaju da preusmere odgovornost za slabljenje ukrajinskih linija na Trampovu administraciju. Međutim, stvarnost je takva da bi se ovakav ishod dogodio bez obzira na to ko je pobedio na američkim izborima. Ukrajini neće doneti pobedu novo oružje. Ono što im nedostaje jesu obučene ljudske snage. Jedan od mogućih načina za popunu snaga su formacije NATO, ali pitanje je ko je spreman da rizikuje novi svetski rat.
U centru svega ovoga stoji Vladimir Putin, lider koji je stavio na kocku reputaciju i budućnost Rusije. Njegove odluke, od invazije do mobilizacije, odražavaju borbu za uticaj u svetu gde se čini da stari poredak nepovratno nestaje. Ali ni Zapad nije bez odgovornosti. Od političkih igara NATO do vojnih paketa koji idu prema Ukrajini, sve što činimo ili ne činimo ima posledice.
Ipak, gde je linija između efikasnog pritiska i eskalacije? Evropa se suočila sa sopstvenim duhovima iz prošlosti - zavisnost od ruskog gasa, unutrašnje političke napetosti i nemoć da se jednoznačno suprotstavi pretnji na svom pragu. Da li je Zapad potcenio Rusiju ili je precenio sopstvenu spremnost na sankcije? Odgovori na ta pitanja daleko su od jednostavnih.
Ljudska cena sukoba
A dok se političari prepiru i stratezi planiraju, obični ljudi plaćaju najvišu cenu. Izbeglice traže utočište po Poljskoj, Nemačkoj i dalje širom Evrope, noseći sa sobom priče koje slamaju srca. Priče o izgubljenim domovima, rasturenim porodicama, o snovima koji su se pretvorili u noćne more.
I uprkos svemu, život pronalazi način da se nastavi. Ukrajinske zastave i dalje lepršaju po gradovima, muzika i dalje odzvanja u parkovima gde ljudi nalaze utehu u malim stvarima. Ove slike su suštinski kontrapunkt tragediji - podsećanje da nijedan rat ne može ugušiti ljudski duh.
Pitanje koje sve zaokuplja glasi: koliko još dugo? Koliko su svet i ključne sile spremni da gledaju kako se ovaj sukob nastavlja, dok posledice talasaju čitav svet - od prehrambene krize u Africi do energetskih problema širom Evrope? Bilo da posmatramo rat kroz prizmu geopolitičkih interesa, bilo kroz humanitarne i ekonomske posledice, jasno je da će posledice ove tragedije dugo ostati prisutne.
Kurir.rs/Aleksandar Panić