"Đinđić je pokušao da napravi od Srbije uređenu zemlju" Jasmin Geljo o "Sablji", "Audiciji", životu u Kanadi i nostalgiji: "I danas čuvam kostim Mime Šiš"
Mi glumci smo jedna raja i to je ključ kako mogu da se stvari poprave. Neka se običan svet ugleda malo na nas. Svakom kažem da obavezno pročita esej Danila Kiša o nacionalizmu. Da imam neku vlast, ja bih puštao svaki dan pre "Dnevnika" da neko to pročita
Poznati sarajevski glumac Jasmin Geljo, koji već više od tri decenije živi u Kanadi, vratio se u naše živote ulogom u seriji "Sablja". Naredne godine gledaćemo ga, verovatno, na Festu u novom filmu "Mačji krik" Sanje Živković, rađenog u srpsko-kanadsko-hrvatskoj koprodukciji. Scenario su zajedničkim snagama potpisali Goran Paskaljević i Đorđe D. Sibinović. Jasmina nešto starija publika zna po ulogama Mime Šiš i Rokija u mnogim verzijama kultne predstave "Audicija". Za Kurir dramski umetnik iz Toronta govori o svom poslu, Sarajevu, Jugoslaviji, ali i izborima u Americi.
Pratite li "Sablju" u Kanadi?
- Pogledao sam sve dosad emitovane epizode. Seriju pratim s poljskim prevodom. Dopada mi se. Odlična je. Goran Stanković i Vladimir Tagić dobro znaju svoj posao. U ovom žanru nismo imali bolju seriju koja dolazi s prostora bivše Jugoslavije.
Kako su Goran i Vladimir došli do vas?
- Bio sam iznenađen kako su došli do mog broja. Neko me je predložio za tu ulogu. Pozvali su me jednog dana telefonom. Pročitao sam scenario i pao je dogovor. U isto vreme snimali smo "Mačji krik". Četiri ili pet puta sam dolazio za Beograd iz Kanade. Bio sam srećan što sam deo te ekipe.
U seriji igrate fiktivan lik načelnika Gavrića. Da li je to olakšanje?
- On jeste možda fiktivan, ali se pravom načelniku policije sve ovo dogodilo. Videćete u narednim epizodama kako će završiti.
Šta vam je bio najveći izazov kod ove uloge?
- U Kanadi samo pričam na engleskom i u nekim trenucima nisam mogao da funkcionišem na našem jeziku kako bog zapoveda. Stalno su mi dolazile neke engleske reči. I sada mi fale prave reči (smeh).
Da li ste pre snimanja znali ko je Zoran Đinđić?
- Naravno. On je pokušao da napravi od Srbije uređenu zemlju. U celu ovu priču su druge stvari upletene. Moja pretpostavka je da su u njegovo ubistvo upletene i strane službe. Možda je glupo što ovo pričam. Žao mi je Đinđića. On je mogao da pomogne da se srede međunacionalni odnosi na Balkanu. Bio je čovek koji je hteo da popravi stvari. Znate, ja sam rođeni Sarajlija, a čak ne znam šta se događa tamo... Shvatio sam da stvari koji se događaju u bivšoj Jugoslaviji ne mogu da promenim. A neki izjave koji bih davao mogu da bude opasne i po mene...
Igrate u filmu "Mačji krik" koji je snimljen po poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića.
- Moj lik se zove Stamen. Film je prikazan u Vankuveru. Sanja Živković i Vladimir Paskaljević su to dobro napravili. Na festivalu u Vankuveru u publici je bilo 70 odsto publike iz Kanade koja je plakala. Moj junak se trudi da dobije to dete. Taj čovek svoj život je posvetio tom detetu. Toliko nam treba te ljubavi, a sve se ovde gleda kroz pare. Mislim da bi bilo dobro da ga pogleda što više publike i da shvati da nam nedostaje humanosti i ljubavi. Pretvorili smo se u jedno u potrošačko društvo. Niko neće to dete, a meni ne daju da ga uzmem kao deda. Ukratko, to je zaplet ovog filma.
Da li je tačno da je vaš sin Filip Geljo veća zvezda od vas?
- Igrao je u četiri dela "Avatara", a nadam se da će nastaviti u petom i šestom delu. Pre te uloge igrao je u veoma popularnoj seriji "Odd Squad". Imao je glavnu ulogu u prvoj sezoni koja je imala 84 epizode. Snimao je to godinu i po dana. Svaki dan je bio u studiju. I sa samo 12 godina izgubio je drugare i neku svoju raju, jer nije išao u školu. Položio je sve ispite, jer je imao dobre tutore. Međutim, to je bila cena slave. Napravio je onda pauzu, ali dobio je poziv za audiciju za "Avatara". Snimao je posle to oko dve godine u Los Anđelesu.
Kako izgleda snimati takav film?
- Nije to ni blizu snimanja kada se radi običan film. Mora da se vodi računa o pokretu i reakciji, jer posle dolaze specijalni efekti i montaža. Filip mi je rekao da neće neko duže vreme da se bavi glumom.
Voli li Filip Sarajevo i ćevape?
- Bio je samo jednom u Sarajevu, ali planiram da ga dovedem ponovo. On sada živi s majkom. Moja druga supruga je Filipinka i on ne govori naš jezik, osim nekoliko bezobraznih reči. Filip je u principu pravi Kanađanin. Međutim, ja pokušavam da ga dovedem tu malo da vidi i drugačiji način življenja i da se mladi više druže. Voli i ćevape (smeh).
Na čemu trenutno radite?
- Pišem i scenarija. Imam jednu sjajnu priču. Budućnost filma je u koprodukcijama. Mi glumci smo jedna raja i to je ključ kako mogu da se stvari poprave. Neka se običan svet ugleda malo na nas. Svakom kažem da obavezno pročita esej Danila Kiša o nacionalizmu. Da imam neku vlast, ja bih puštao svaki dan pre "Dnevnika" da neko to pročita. Tu se nalazi objašnjenje svega što ljudi u bivšoj Jugoslaviji nisu shvatili.
Kako danas gledate na "Audiciju" i Mimu Šiš?
- Volim sve te likove iz dva razloga. Prvi je što su apsolutno apolitični, a drugi što su nasmejali jako puno ljudi na prostorima bivše Jugoslavije. Verujte, i danas me prepoznaju po Mimi i Rokiju. Ipak, nekim mojim kolegama je bilo ispod časti da igraju u toj predstavi. Znate, to je isto kao kad bi Čarli Čaplin o svom liku Šarla (Šarlo Akrobata, najveća zvezda nemog filma op. aut.) tako govorio. Imam i danas sačuvane njene kostime. Jedan sam čak i uramio. Za tu predstavu me vežu najlepše uspomene. Vidite, samo u Beogradu za 10 dana smo 30 puta napunili dvoranu Doma sindikata. I Zagrebu je pao "Lisinski". Gledalo nas je skoro tri miliona ljudi. Produžio sam život tim likovima u predstavi "Sve mi diraj, očevinu ne". Voleo bih da se odigra ponovo da mogu da vide to ljudi koji nisu imali priliku da je pogledaju. U Beču smo na jednoj predstavi imali 5.000 ljudi. Izgleda da u ljudima budimo nostalgiju. Igrali smo je ponovo posle 33 godine.
Da li ste u kontaktu sa svojim profesorima Borom Stjepanovićem i Emirom Kusturicom?
- U kontaktu smo. Bora je izašao iz "Audicije" jer je smatrao da to treba da ostane predstava koja će se igrati u pozorištu. Pre neko što nas je uzeo Raka Đokić, odigrali smo 90 predstava u Zvezdara teatru. Od većeg dela tog novca napravljena je letnja scena... I vidiš, ja završim u drugoj zemlji 7.000 kilometara daleko. Sada čitam neke gluposti da je Jugoslavija bila tamnica naroda. Imao sam presrećno detinjstvo i najskuplji pasoš na svetu. Mogli ste ga prodati za 200.000 dolara. Sada pričaju da je svima nama puno bolje...
Kako ste uspeli od nule da napravite karijeru?
- Nije to neki veliki uspeh. Uradio sam dosta lepih uloga. Prošao sam kao Rade Šerbedžija i igrao sam stalno ubice i manijake. Bilo je to ponižavajuće. Nas gledaju tamo kao bahate i primitivne ljude, ja njima kažem samo jedno kad me pitaju odakle dolazim: "Stigao sam iz zemlje odakle je čovek koji nam je dao struju." "Edison?", pitaju. "Ne, Tesla", odgovaram. "O, automobil!" Vidite kakvi su oni.
Da li vas je iznenadila Trampova pobeda?
- Nije. Kad je Tramp vladao, nije bilo rata. On je napravio biznis po celom svetu. Mislim da bi mogao i sada da mnoge ratove obustavi. Tramp je našao pravi put kako da se obrati žiteljima Amerike. Oni su uglavnom ograničeno obrazovani ljudi. Neki su i veoma primitivni. Od kauboja, što su po našem čobani ili dečaci koji čuvaju stoku, napravili su brend. Moj tata je govorio: "Da vam Amerikanac zamota govno, vi biste rekli odlično." Izgleda da i dalje radi samo sila koja donosi novac. Meni to nije bitno.
Drašković gleda seriju "Sablja"